Nakon poziranja za skrivene, infracrvene i špijunske kamere Sloba je konačno dobio priliku da izvede vlastitu imitaciju mladog Broza tokom Bombaškog procesa. Ulogu je potpuno prilagodio domaćoj publici i smetnuo s uma da svoju monodramu izvodi na podužoj seriji gostovanja u Hagu. Premijera je pomalo zbunila strance i nagovestila zanimljive reprize. Najava ove tv predstave – u vidu snimka Miloševića kojeg uvode u zatvor, noću u pratnji dva organa, podsetio me na Pekićevu priču o virusu besnila. Na teritoriju EU stigao je virus jednog načina mišljenja i pogleda na svet, virus na koji građani ujedinjene Evrope veruju da su imuni. Na prvoj sesiji suda videli su samo preliminarne simptome. Jedna od posledica ovog virusa kod nas je obesmišljavanje i uništavanje svih institucija, tako da je potreban izuzetan oprez. No, to je sada posao Tribunala.

Mi se u Srbiji, na televiziji, bavimo mnogo bitnijim stvarima. Na primer, dva puta sam tokom iste nedelje (na Pinku i Palmi) slušao polemiku o suštinskom pitanju – da li Margit Savović nosi gaćice. Izgleda da je stvar toliko goruća da je Margit sama otkrila da je u pitanju nepostojeća afera i da ona zbog paparaca nosi bokserice. Ja joj ne verujem.

Gaćice su spadale i na koncertu Zdravka Čolića, ali pošto se to dešava jednom u dvadeset godina, nije strašno. Po Beogradu sam video plakate kojima stadion Marakana traži radnike za točenje pića tokom Čolinog koncerta. Zarada odlična. Koncertu i točenju je prethodila medijska najava, naročito na BK i Yu info kanalu. Jasmina Mitrović je na BK televiziji davila Zdravka pitanjima iz Blaga cara Radovana, dok je na Yu info kanalu Čola imao seansu slobodnih asocijacija na detinjstvo, ili početak karijere. Između ove dve krajnosti, shvatio sam da nemamo autentične televizijske zvezde koje bi odgovarale ovakvom zadatku.

Umesto toga, zatrpani smo tabloidima koji su svoju tv inkarnaciju doživeli i na BK televiziji u emisiji istog naslova. Voditelj je očigledno duboko povređen činjenicom što mu se lik ne pojavljuje u reklami sa tv licima ove televizije. Zato je u goste doveo najpoznatiju srpsku udovicu – Cecu Ražnatović. Sve neprijatne teme (atentat, Legija u Stupici itd.) jednostavno su preskočene, a kada se one izbace, ostaje bled i dosadan razgovor. Zanimljivi su voditeljski eufemizmi tipa – vole vas okoreli hrvatski ratnici iz zapadne Hercegovine koji danas žive u predgrađima Zagreba.

Ceca kosmopolitski zaključuje da dobra pesma probija barijere i ruši granice, ali nikada ne bi gostovala u Hrvatskoj, jer u Srbiji ima toliko mesta gde ona treba da peva. Ukoliko je to stav njene matične stranke (SSJ) , mogli bismo ga definisati kao mondijalistički nacionalizam i konstatovati da je poslednjih meseci veoma poularan.

Mlaćenje gej aktivista, novinara i prolaznika na beogradskim ulicama takođe je imalo svoj televizijski odraz. Osim ultra desničara, navijača i militantnih svetosavaca, bitnu ulogu je imala i neefikasna policija. Pošto se poslednjih meseci razni sveštenici SPC pojavljuju na gotovo svim tv kanalima tumačeći istoriju i doktrinu vere, bilo je opravdano očekivati da se na neki način odrede prema ovom događaju. Nemušta je bila i policija koja takođe ima aktivnu pres službu. Sve što smo mogli da vidimo su snimci mlaćenja, snimljeni u očiglednom strahu da i kamerman ne dobije batine. Isto se dešavalo i na mitinzima radikala i SPS-a, gde je prvi put od 5. oktobra ispoljena neverovatna mržnja, ne samo prema vlasti već prema medijima i novinarima. To je ozbiljna opomena televizijama, koje su pod novom vlašću obrnule ćurak, da mnogo pažljivije kreiraju svoj program. Objektivno i nezavisno novinarstvo ne znači ponižavanje poraženih političkih snaga i odsustvo svake kritičnosti. Slučaj gej parade je očigledan primer neadekvatnog reagovanja medija, okupiranih seirenjem nad izručenim Miloševićem ili raspevanim Čolićem o kojima ćemo gledati bezbroj specijalnih emisija, direktnih uključenja i komentara eksperata.

Za to vreme je neko u centru Beograda mlatio ljude…