Već godinu dana, posle pada režima Slobodana Miloševića, bezuspešno predlažem osnivanje državnog tela koje bi se brinulo o (kulturnom) imidžu Srbije u svetu. Ovakvo telo moglo bi se osnovati bilo kao sekretarijat pri Vladi Srbije (mađarska vlada ima slično telo na nivou ministarstva), bilo kao radno telo Ministarstva inostranih poslova. Na nekoliko pitanja treba odgovoriti odmah. Najpre, šta će nam takvo telo? Odgovor na ovo pitanje treba početi tugaljivom konstatacijom da živimo u ideologizovanom svetu. Zemlje i narodi svrstavaju se danas u Evropi samo u dve kategorije: civilizovani i oni drugi. Civilizovani narodi dobijaju privilegije i povlastice. Onim drugima upućuje se humanitarna pomoć i stalno proverava stanje demokratije i ljudskih prava. Malo će tu pomoći što neko ovde misli kako smo mi već civilizovani i ne moramo cinične Evropljane podsećati na to. Upisati se u krug civilizovanih zemalja znači brži prijem u Evropsku uniju, jednostavniji pristup međunarodnom kapitalu, čak i lakši otpis dugova.

Potom, tu je pitanje šta bi takvo telo trebalo najpre da učini. Dve stvari: da najpre postavi dijagnozu, a zatim da odredi terapiju. Potrebno je najpre utvrditi mapu mržnje. Ne radi se ovde ni o kakvoj parapsihološkoj niti o nekakvoj špijunskoj aktivnosti. Reč je o javnom poslu koji treba da se pozabavi jednostavnom činjenicom da je u najvažnijim središtima Evrope i dalje prisutna velika mržnja prema Srbima. U Italiji, s kojom imam najviše kontakata, kažu: "To vam je kao sa automobilom, ne može odmah da stane". Trebalo bi, dakle, utvrditi, koje nas javne ličnosti, organizacije ili strukture u centrima kakvi su Pariz, Berlin, Amsterdam, Madrid, Milano, London još mrze i zbog čega, i onda učiniti da se ta mržnja ublaži ili neutrališe pozitivnim i javnim radom u tim sredinama.

Treba zatim otići i korak dalje i predložiti sve one aktivnosti koje bi mogle da podignu naš ugled. Ne treba obići nijednu godišnjicu: Tesline i Pupinove u Americi, ratove koje smo vodili kao saveznici zemalja koje danas predvode antisrpsku kampanju. Kao zgodan primer čini mi se sedamdesetogodišnjica ubistva kralja Aleksandra u Marselju. Zašto 2003. ne bismo organizovali veliku izložbu pod pokroviteljstvom njegovog unuka – ne izložbe radi, već radi jednostavne poruke koja bi se uputila Francuzima, a ona bi mogla glasiti da smo veći deo XX veka bili u tesnim prijateljskim vezama i da je čak i naš kralj ubijen na tlu Francuske.

Na kraju, za one koji ne veruju da je stanje toliko loše, podsetiću samo na jednostavnu činjenicu da u evropskom izdavaštvu još vlada prava pomama za sudbinama i stvaralaštvom Albanaca, muslimana, vojvođanskih Cigana (takođe muslimana) i nekih grupacija za koje još ne mogu da verujem da se tako poetično podržavaju. Nedavno je u Holandiji, na preko tri stotine strana, izašla antologija savremene albanske poezije pod srceparateljnim naslovom Pesma tužne ptice, a to, mislim, sasvim dovoljno govori u prilog tome da je državno telo za širenje imidža Srbije u svetu trebalo osnovati juče, pre nego danas.