Da li ste zapazili vest da je u Španiji obustavljeno emitovanje TV spota u kome doktorka, ne mogavši da odoli dezodoransu, počinje da mazi pacijenta? Udruženje lekara smatralo je da se time vređa dostojanstvo profesije. Eh, kad bismo se i mi tako lako vređali, ostalo bi malo šta za emitovanje. Doduše, nije da se ne vređamo, samo nemamo kome da se žalimo. U najboljem slučaju možete da pišete rubrici "Među nama", kao što je to nedavno uradila profesorka iz Beograda koja je oborila na popravni tvorce reklame "Postoje tri stvari bez kojih se ne može: fudbal, žene, odmor". Oborila ih je zbog pogrešne upotrebe padeža čime (pogrešno) tretiraju ženu kao stvar. Čekam da se javi i neka profesorka engleskog koja bi oborila na popravni (ili godinu) sve one koji sajtove reklamiraju sa: "dablve, dablve, dablve" i objasnila im da može ili engleski: "dabl ju" ili srpski: "duplo v", a nikako kombinovano. Nažalost, i to bi opet ostalo "među nama" i ne bi stiglo na sud.

Moj prijatelj je svojevremeno, zbog povrede zadobijene tokom služenja vojnog roka, tužio "državu i narod" (jer su se sve niže instance: kasarna, armijska oblast, armija – proglasile nenadležnim za njegov slučaj). Odštetu je dobio, a tužbu uramio. Nešto razmišljam da i ja tužim državu i narod zbog povreda koje mi svakodnevno nanosi televizija. Na primer, zato što tek sada gledam reklame koje uvode novi proizvod na tržište – plastične kartice i bankomate. I što sam doživela da mi tek 2002. godine prikazuju šta je kartica, kako se koristi ("cak-cak i gotovo") i zašto je bolja od slamarice. Kao, ona je pošla u kupovinu i baš su joj zafalile pare da kupi još i štatijaznam, ali je srećom izvadila karticu i eto njoj radosti. Za to vreme, iste te kartice se u drugim državama (koje, za razliku od nas, nisu imale privilegiju da žive u interesantnim vremenima) utrkuju među sobom reklamama u kojima korisnicima nude ekstrapogodnosti – osiguranje, popuste u hotelima i rent-a-car agencijama, besplatno ovo ili ono…

A mi? Kaže mi drugar: "Nije bilo loše, mada sam letovao u Crnoj Gori." I ništa mu nije čudno u toj rečenici jer smo odavno pristali da je jedino važno da nam nije još strašnije. "Ćuti, more, samo kad nije gore" slogan je koji je obeležio sazrevanje nekoliko generacija potrošača. "Ma, neka poskupi (benzin, struja, ulje), samo neka ima da se kupi", govorimo, srećni što nam je dozvoljeno da slobodno kupujemo za svoje pare – jer, dobro je dok nam i to ne ukinu, a mogli bi. Kao što nam ukidaju struju kad počnemo da je trošimo ili prete kaznama ako trošimo vodu.

Kakvo je to tržište u kojem vas ograničavaju da kupujete njihove proizvode? Žvake možete da kupite samo uz potvrdu da vam smrdi iz usta, inače vam sleduje zatvor. Toalet-papir, pak, možete da kupujete samo uz potvrdu da nemate zatvor, u suprotnom vam sleduje – pampur?!

Nemojte da se smejete – stvar je smrtno ozbiljna. Toliko da razmišljam da ipak tužim državu i narod što nemam traume od bombardovanja, a po svim svetskim kriterijumima morala bih da ih imam. To jest, pod uslovom da sam ostala normalna.