Kada sam upitala o čemu treba da pišem, dobih predlog da to bude o ulaganju.

Ne znam tačno šta se od mene očekivalo (slutim da je nešto vezano za Privatizaciju, Početak za (i)metak, Nacionalnu štedionicu i sl.).

Elem, mene ulaganje (ako izuzmem asocijaciju na sramotnu reklamu u kojoj pas ulaže kosku na šalteru banke) asocira isključivo na "unutrašnje" ulaganje.

Pa, pokušaću da sročim svoj predlog.

Nikako da se otmem utisku da je zavladala velika apatija. U Beogradu je puno mrzovoljnih ljudi kojima je svega dosta. Mladi ljudi, koji ne ostaju ni kod jedne zamisli istrajno i dosledno. Naprotiv, posle prvog zanosa (ma šta to bilo) oni napuštaju svoje "delo". Tako da oni, zapravo, ništa i ne stvaraju, već više reaguju na "date okolnosti".

Ako može – bez ulaganja – to je stil zivota. I kada je u pitanju ljubav, i prijateljstvo, i posao. A takav životni stil sasvim sigurno dovodi do gubitka sebe i utapanja u jednu ogromnu mrzovoljnu, ravnodušnu i, najzad, beznačajnu masu.

Posmatrajući sve to, neprestano sebi ponavljam kako je to naročito tužna vrsta ljudi. Takozvani neulagači, pre ili kasnije, dolaze u više puta ponovljenu situaciju Napred se ne može, a nazad se nema kud. I onda kažu "Sve ima svoje granice". Ovu jednostavnu i banalnu istinu najlakše prihvataju oni koji nikada i ni u čemu nisu pokušali da idu daleko (sa ulaganjem), tako da se i nisu mogli naći na nekoj granici.

Kao da očekuju da se neke promene prosto dese, pa da mi onda, normalno, ulažemo. Na sigurno, ako može.

Nikakve promene se ne mogu desiti ako se ne pozabavimo ulaganjem u lične promene.

Zaista verujem da svaki čovek vredi onoliko koliko vredi ono najvrednije u njemu.

Da me ne shvatite pogrešno, ne mislim da su gore opisani mladi ljudi

bez vrednosti, naprotiv! Samo mislim da su svoje vrednosti i svoju lepotu stavili na sleep mode, usled nedostatka ulaganja sebe u sopstveni život.

Moj predlog je da probudimo tu uspavanu lepotu u sebi. Ona treba da nam bude oplemenjujuća snaga za naše bezbrojne mogućnosti. Ako ne učinimo napor da probudimo svoju uspavanu lepotu, neće je nikada ni biti. S malo napora, malo više razuma i mnogo dobre volje sve se, nekako, u životu dâ dobro udesiti.

Ali ne može bez ulaganja, naravno.

Sopstvena uspavana lepota može biti, za početak, spasonosan zračak nade. I jedino dugoročno ulaganje u kome prevare i gubitka nema.

Treba pokušati…

Najstrašnije što se u tom pokušaju može desiti jeste vraćanje na sleep mode.