Još u doba imućnih osamdesetih, dakle, pre nego što su iz parlamenta počeli da nam najavljuju da ćemo radije jesti korenje, a možda kao zla slutnja nadolazeće nemaštine – Beograd je bila zahvatila prava zovomanija. Zovomanija nije tresla samo one domaćice koje su i inače imale običaj da kuvaju kompote i spremaju zimnicu. Ne, sok od zove počele su da prave i žene od kojih to nikada ne biste očekivali. Kao da je stvar prestiža, ljudi su masovno brali zovu po parkovima i jednostavno nije bilo kuće u kojoj vas nisu nudili, meni poprilično bljutavim, domaćim sokom od zove. Čuj, domaćim. Naravno da je bio domaći – kome bi pa palo na pamet da industrijski proizvodi sok od zove, zaboga. Koka-Koli? Da, da. Jedini sok koji se više sviđao starijima nego mlađima, jedini koji ama baš nikako nisam mogla da popijem, a kojim bi me pod obavezno poslužili u svakoj kući – slavodobitno se vratio na ovo tržište. Naravno, marketing je učinio svoje te ni izgledom ni ukusom to više nije isti napitak. Sada je gaziran, dodat mu je ukus limuna, dizajniran je i reklamiran tako da se dopadne mlađoj ciljnoj grupi… I zove se "fanta šokata".

Ovo bi mogla da bude još jedna od onih priča koje toliko volimo i koje su osnov manje-više svake bajke, svakog ljubića, filma, tranzicionog sna… Priča o sirotoj, neuglednoj zovi iz našeg, svačijeg komšiluka, koju je otkrio bogati stranac i pomogao joj da doživi vrtoglavi svetski uspeh. Priča o nekom ko je samo naizgled sasvim običan, a zapravo u sebi nosi nešto izuzetno što će kad-tad doći do izražaja. Priča o nekom kao što smo mi.

Pa kad smo već takvi, a jesmo, otkud političarima ideja da nas nazivaju: običnim ljudima. Baš tim rečima. U lice. Imenom i prezimenom: Obični Ljudi. I još misle da su pogodili u žicu i da nam podilaze. Vladin kandidat je čak sročio i slogan "predsednik običnih ljudi" i s njim slavno propao. A onda se čudi šta to bi. Pa, molim vas, ko bi poželeo da se odaziva na to: običan? Kao da žudimo da se poistovetimo sa običnim ljudima? Da je tako, fudbaleri ne bi bili na terenu već na tribinama i navijali za neke "obične ljude". Opet, da navijači postoje samo zato što vole da gledaju fudbal, a ne zato što se poistovećuju s fudbalerima, ne bi se tukli po stadionima. Da volimo da budemo obični ne bismo se doterivali, tetovirali, bušili po najneverovatnijim delovima tela. Ne bismo pravili ispraćaje, svadbe, fotografije… Zamislite godišnjicu mature na kojoj prisutni raspravljaju ko je postao običniji čovek?! Zamislite decu koja se iz petnih žila trude da upišu školu za obične ljude (možda bi samo Hari Poter poželeo da, za promenu, pohađa takvu školu mada i u to sumnjam). Zamislite reklamu za turističku atrakciju: obilazak običnih mesta u kojima žive obični ljudi!?

Jednom rečju, mi se ubismo da sebi i svetu pokažemo koliko smo neobični, a oni nama saspu u lice da smo obični. Pa se još i isprse ponudom: ja ću se boriti za obične ljude. Hvala lepo, nemamo pojma na koga mislite. Da ste rekli: za normalne ljude, možda bismo i glasali za vas. Ali, očito niste mislili da smo normalni. Nismo ni mi, ako ćemo iskreno. Baš smo nas prijatno iznenadili.