Mnogi se i dalje neće složiti, ali tekuće Svetsko fudbalsko prvenstvo još više me je učvrstilo u uverenju koje zastupam odavno: fudbal je odavno postao toliko važan posao, gotovo industrija, da više niko nema pravo na grube greške, čak ni sudija kome su famozno slobodno sudijsko uverenje i takozvani ljudski faktor ostavljali neograničenu mogućnost krojenja sportske (ne)pravde. Da bi se greške izbegle, postoji samo jedan način: pružiti sudiji šansu da sam koriguje svoju odluku. A da bi se to ostvarilo, treba koristiti blagodeti tehnologije. Naravno, prethodno treba slomiti otpor konzervativaca koji misle da će fudbal izgubiti draž ako se u presuđivanje umeša elektronika, ali verujem da je to samo pitanje vremena. Za pet, deset ili petnaest godina stvari će se promeniti jer je svakoj novoj ideji potrebno vreme da bi bila prihvaćena.

Fudbal, jednostavno, treba da sledi primer drugih profesionalnih sportova, koji se odavno služe video snimkom kao korektivnim faktorom. Pionirsku misiju imao je američki fudbal, a kasnije je istu praksu prihvatio i hokej na ledu. U američkom fudbalu kontrolu sporne akcije, odnosno sporne sudijske odluke, može da zatraži kapiten protivničkog tima i sudija je dužan da taj zahtev prihvati. Ako se pokaže da je protest bio neopravdan, ekipa koja je tražila reviziju odluke gubi neka prava, poput tajm-auta. Broj mogućih prigovora je ograničen da se utakmica ne bi pretvorila u farsu. Nedavno je i NBA odlučila da se sve akcije u poslednja dva minuta snimaju i, u slučaju potrebe, posluže kao pomoćno sredstvo za donošenje korektne odluke.

Za deset ili petnaest godina, kada se slomi otpor moćnika Fife koji će postati mnogo manje moćni onog časa kad izgube kontrolu nad sudijama, scenario na najvećim fudbalskim takmičenjima izgledaće ovako: četvrti arbitar, veoma kvalifikovan, dobija potpuno novu ulogu. Umesto da vraća na klupu iznervirane trenere, pokazuje zamenu igrača ili nadoknadu vremena, sedeće uz video i pažljivo pratiti prenos utakmice. U svakoj spornoj situaciji signalom će obaveštavati glavnog arbitra koji će zaustavljati meč, uputiti se ka videu, pogledati šta se desilo i šta je dosudio da bi potom imao pravo da odluku potvrdi ili promeni. Dakle, ne bi trebalo uvoditi nekog "vrhovnog sudiju" koji će s tribina presuđivati i eventualnom promenom odluke dezavuisati glavnog arbitra. Sudiji koji je pogrešio treba, jednostavno, dati mogućnost da se ispravi i time pokaže da greška nije bila namerna. Osim toga, ponašanje igrača bilo bi sigurno drugačije kada bi znao da se svaki nesportski gest, svako "foliranje" koje promakne sudiji na terenu registruje u video centru i da u narednih 30 sekundi može biti kažnjen zbog toga.

Ideja, svakako, ima i dosta nedostataka (jedan od glavnih je u tome što primenljiva samo na određenom, malom broju najvažnijih utakmica); ako bi se sporne situacije na jednom meču neočekivano namnožile, postojala bi opasnost da se sasvim izgubi ritam utakmice i da se fudbal potisne u drugi plan, ali ako kao prosek izrazitih spornih situacija uzmemo tri-četiri po meču, onda opasnost i nije prevelika. Jedna od dodatnih mera moglo bi biti uvođenje efektivne igre, recimo dvaput po 35 minuta, što bi meč ograničilo na 70 minuta, bez obzira na sve prekide.

Dok se promene ne dogode, ostaje nam da se čudimo sudijskim odlukama i još više kriterijumima Fife koja svoju "politiku nesvrstanosti" sprovodi na štetu fudbala. Iz svetske kuće fudbala već su stigle najave da će se sistem menjati, da će se ponovo uvesti trojke arbitara iste nacionalnosti kako bi se izbegle situacije poput one u meču Španija–Koreja (da uzmemo samo jedan primer) kada su se jedan Egipćanin (glavni), jedan Uganđanin i jedan sudija s Trinidada i Tobaga prvi put sreli na terenu, ali to može biti garancija da će se greške smanjiti, ali ne i sasvim eliminisati. A upravo to treba da bude cilj.