Neću da ispravljam grdne netačnosti teksta "Sudski progon citata" što ga je Tatjana Tagirov napisala po "službenoj dužnosti" držanja strane Jugoslovenskom komitetu pravnika u sudskom sporu sa Aleksandrom Tijanićem. Verujem da je impresivna redaktorska grupa ove knjige blagoslovena nadnaravnom sposobnošću da iz jedne rečenice kolumne, inače najsubjektivnijeg od svih žanrova novinarstva, bezgrešno proceni vrednost, usmerenost, poruku i značenje kolumne. Ha. Ovaj metod naučne analize valja patentirati, mada kasne za kardinalom Rišeljeom. Znate ono o jednoj rečenici i vešanju.

Neću da se vraćam na trogodišnja suđenja pretvorena u kozačke skupštine, provaljivanja u sudnice, fizičke napade u sudu, dovođenje publike pomoću oglasa, zahvaljivanje tajkunu koji je kao činovnik Vlade – a o trošku države – naterao Biro da skuplja materijal o meni. Ne komentarišem postrojavanje desetine nevladinih organizacija u akciji rušenja sudskih institucija Srbije. Ne postavljam pitanje zašto je izvrnut, falsifikovan, dorađen gotovo svaki od mojih citata. Ne marim što mi je pripisano na desetine izjava i tekstova koji nisu moji. Ne moram da pitam Komitet jesmo li Cvijanović, Koštunica i ja stvarno najgori produkt slobizma pa smo zaslužili knjige o sebi ili smo izabrani po kriterijumu najvećih protivnika znamenitog Bebe?

Svejedno mi je što su preskočili moju saradnju sa Đinđićem. Neću da ih pitam čemu služi, u knjizi navodno mojih citata, objavljivanje zajedničke slike Ružice Đinđić i mene. Valjda gospođa Vučo i onaj što ga Ružica ne prima u kuću, a platio je štampanje knjige o meni, to znaju. Ne istražujem ko je ukrao i objavio deo zapisnika sa sednice srpske Vlade (jer znam), što je kršenje službene tajne i kažnjivo po zakonu. Ne da mi se da ovu knjigu nazovem primitivnim pamfletom namenjenim da prestanem sa širenjem istine – ko je sve, iz okoline mrtvog premijera, bio njegov Juda? Kad-tad neko iz srpskog pravosuđa moraće da pita zalizanog: odakle ti, bre, slike i imena atentatora sat posle ubistva i što iz svoje Guči krokodilske tašne te podatke nisi izvadio posle pet, šest prethodnih pokušaja likvidacije? U dokumentarnom filmu o atentatu, videlo ga je preko tri miliona ljudi, više nezavisnih učesnika postavlja isto pitanje.

Ali, nešto moram da pitam. Za ime Boga, zašto su mene potpisali kao autora ove knjige o meni u katalogizaciji Narodne biblioteke Srbije?! Pa to je više od bezobrazluka. To nije pitanje citata, nije pitanje falsifikata. Ovo je pitanje normalnosti. Nijedan ovdašnji komentator presude Vrhovnog suda ne pominje da je Komitet, kao autora, potpisao mene. A ja i ne znam da sam napisao knjigu o sebi. Da sam se zahvaljivao donatoru koji je milione zaradio u vreme slobizma. Da sam sâm sebe komentarisao i još sâm sebi dodao citate za koje mi je, valjda, bilo žao što ih nisam pre napisao. Da li ste ikada igde čuli za sličan slučaj?

Što se tvrdnji profesora Dimitrijevića tiče, imam predlog za njega i njegovu štićenicu Vučo. Ako vam je stalo do prava, a ne do buke. Ako ne verujete srpskom pravosuđu, ali vam je do pravde. Ako ne tražite da zakoni vrede za sve, sem za vas. Ako ne zahtevate status nedodirljivosti. Onda, ajmo svi u Strazbur. Odmah, zorom, ne časeći časa. Vi profesore zastupajte grupu redaktora, gđu Vučo i Zalizanog. Ja ću zastupati sebe. Neću govoriti. Samo ću tamošnjim sudijama pokazati knjigu koju nisam napisao a potpisana je mojim imenom. Na pitanje sudija – pa ko je uradio ovakvu nezapamćenu svinjariju, samo ću pokazati prstom krivca. Ako kazna za Vučo, u Strazburu, bude manja od dosuđene kazne našeg Vrhovnog suda, tražiću njeno oslobađanje. Dakle, dosta buke. Dosta politizacije. Dosta vešanja po ulici. Idemo u Strazbur.