Za mene je jedino važno da je jedan brutalac namerno javno povredio neku osobu. Potpuno je svejedno da li brutalac koristi pesnicu ili metaforu kao sredstvo uvrede. A, ne, kaže Teofil Pančić. Ako je uvreda nanesena metaforom, onda to ne važi, jer uvrede nije ni bilo. Ne mogu da zamislim društvo u kome građani jedni druge oslovljavaju metaforama kao što su bitanga, skot, vo, idiot, i da se ponašaju kao da im je neko rekao "dobar dan", jer su ih u školi naučili šta su metafore. Znao sam da je izreka "Čovek je čoveku vuk" metafora. Ali šta je "Čovek je čoveku metafora"? Može li vuk da postane jagnje ako se odene u jagnjeću kožu napravljenu od čiste metafore? Da li je vuk progutao Crvenkapu, ili je Crvenkapa progutala vuka, kako Teofil Pančić predstavlja osuđenog novinara? Čak i veliki majstor za trange-frange reči, kao što je Teofil Pančić, ne bi mogao u jednom članku sve to da objasni bez dodanog paragrafa u kome mora još jednom da se presliša o tome šta je zapravo hteo da kaže.

Skandalozno je koliko su ljudska čast i ugled ljudi vredni, ili tačnije bezvredni, u srpskim sudovima. Svega nekoliko hiljada dinara. Verovatno ćete više biti kažnjeni ako šutnete psa na ulici. I dok je to tako, prostaci i divljaci će javno vređati i ponižavati ljude, a većina uvređenih neće ni ići na sud da se žali, da im sud ne bi i javno rekao koliko njihov ugled i čast malo vrede. Pančić brani "pravo na metaforu" kao sredstvo borbe protiv onih koji imaju vlast, ako sam razumeo šta je hteo da kaže. Ali u slučaju osuđenog novinara koji nije koristio batinu nego metaforu, napadnuta je privatna ličnost, a ne vlast? Da ironija bude veća, vlast takva kakva je, stala je u odbranu građanina, ali ne i moralist i borac protiv svekolikog zla, Teofil Pančić. Smešno.