Tekst Miloša Vasića odiše odličnim poznavanjem ne samo biblijskog teksta (i to, o konačno, i Starog i Novog zaveta) već i onim što se zove "poznanje" Hrista, dakle duha Knjige, u čemu je, valja priznati sa empatičnim zadovoljstvom, odmakao u značajnoj meri.

Napis ovog čoveka (kad se govori o Hristu Isusu, sramotno se čini nekog drugog nazvati gospodinom, svetim ili tome slično) hrabro poziva sve viđene i uvažene profesionalne i neprofesionalne "hrišćane" i "pravoverne" da se klone etiketiranja, institucionisanja ili klasifikovanja ljudi na one za i protiv Njega, jer će jedino On biti sudija i živima i mrtvima, kao što je i sam rekao.

Za nekog ko veruje tom Nazarećaninu, radost je i ohrabrenje pročitati reči koje pokazuju da je Otelovljenje Hrista realnost u životu mnogih, u kojima Njegov Duh čini i stvara "novog čoveka". Naravno, hvaliti čoveka je jedno, a voleti drugo. Mi "nešto znamo i nešto prorokujemo" i svako od nas još mnogo šta ne razume i ne zna ni o sebi ni o Bogu, pa tako ostaje da jedni drugima govorimo i jedni od drugih učimo.

Jošua ben Mirijam za jedne, Večni Logos za druge, On će zauvek, i do kraja vremena, razdvajati ljudski privid od Božje istine, ljudski hronos od Božjeg kairosa.

I dobro je što su svi njegovi verni, kako god se zvali, bili autsajderi svako u svojoj sredini i svom vremenu, na priliku Učitelja. Samo tako je moguće da i oni i On ne završe kao neki dobro prodavani brend ove ili one institucije ili nacije, karikatura samog sebe i onoga za šta je živeo ili umro. Ostavite Hrista da ga gone svi the powers that be ovog sveta, nemojte ga braniti, ni hvaliti, ni ozakoniti, samo tako ostaće Bog malog stada "niščih" kojima je obrekao Večnost i koji u njoj, pitajte ih kako, žive već sad.