Čitajući članak gospodina Pančića nisam mogla ostati ravnodušna, pa sam odlučila da načinim ovu "pisanu reakciju", a sve u cilju istinitog prikaza nekih događanja.

Ako pođemo od pretpostavke da je ozbiljan novinarski stav uslovljen profesionalnošću koja u sebi nosi objektivnost, ali i odgovornost, onda, bojim se, gospodine Pančiću, da imate problem.

Za stvaranje jednog novinarskog, pa da kažem – članka, profesionalizam tvorca se svakako ogleda u aktivnostima koje preduzima zarad svestranog preispitivanja teme koja mu je u datom momentu interesantna, ali i u istinitoj interpretaciji saznatog.

Komentari novinara – profesionalca – svakako nisu rezultat stihijskog i impulsivnog iznošenja mišljenja, već smislenog izviđanja i obaveštavanja o odnosnom događaju. Ili bi tako bar trebalo da bude.

U čemu ja to pronalazim da vi imate problem, pitate se. (A možda i ne!) Izostao je pomenuti profesionalizam vas kao novinara jednog ozbiljnog sredstva javnog obaveštavanja.

Naime, na izrazito zlurad, a čini mi se, amaterski i pomalo pubertetski način, tako olako ste javnosti "sasuli" vaše viđenje stvari ovdašnjeg problema, a koje je bilo bez potrebe – jednostrano. Iz kog razloga?

Da li vam je isticao rok za predavanje članka pa ste na brzinu "upakovali" vaša saznanja do kojih ste došli na osnovu dva i po izrazito kratka i nepotpuna televizijska izveštaja, ili vas je naprosto mrzelo da kao čovek profesije učinite toliki napor i da utvrdite gde se nalazi to Zemun Polje i šta se zapravo zbiva. Mlad čovek, a tako statičan. Šteta.

Da ste odvojili bar malo vremena (ne bi vam trebali sendviči za put) i došli u to naselje, videli biste i shvatili razloge takvog i onakvog stava stanovnika, koji vas je baš zgrozio.

Ne iz potrebe da vam pružam i naznake pravdanja, već iz potrebe iznošenja realnog "stanja stvari", kao stanovnik zelenog naselja, reći ću par podataka koje možda niste znali.

Pomenuti Kamendin nije blizu Zemun Polja, već se nalazi u sastavu samog naselja. Zemun Polje – beogradsko naselje – bezbroj puta lepše i praktičnije od bilo kog novobeogradskog bloka, planski ostvareno, nalazi se na 30 minuta autobuske vožnje od centra grada, što i nije tako "nedođijski daleko". Zbog svog celokupnog sklopa pravi je Beograd u malom. U njemu živi 25.000 stanovnika – od nekadašnjeg direktora zemunske opere, preko slikara, operskih pevača, članova poznatih beogradskih rok grupa, novinara, inženjera, radnika, profesora, vrhunskih sportista pa i do čika Aljijazija, koji još skuplja hranu za svoje životinje po ovdašnjim kontejnerima.

Hvala bogu, mnogo ljudi. A prostor je oskudan. Zato su se i "beli" i "crni" mali Zemunpoljci prilagodili postojećim, a sve zbog života u ovakvom okruženju – zelenom, bezbučnom i nezagađenom. Kučiće i mačiće gajimo u stanovima, redovno se kupamo i idemo kod zubara!

Pa šta je onda sporno? Svega dva lekara na ovoliko stanovnika, prebukirana osnovna škola, obdanište malog kapaciteta, gradski prevoz u nedovoljnoj meri prisutan, bez naznaka poboljšanja. Nije problem u Romima kao Romima, već je teškoća što se pretenduje da ovakav, sužen prostor odjednom naseli još, ne pet, već 125 porodica (pomnožite sa brojem članova svake).

Romi ili "neromi" – reakcija bi bila ista. I zato, molim vas, ne mašite nekakvim lažnim humanizmom, Karlobagom, dvoličnim saosećanjem i tako zamornim stilom već pohitajte, osvežite vaš profesionalni život i za promenu izađite na mesto događanja pre no što uzmete "olovku u ruke".

Bez straha – ništa ne boli a mnogo vredi, jer, bilo bi tužno da vaša novinarska aljkavost ugrožava zavidnu reputaciju koju "Vreme" već dugo ima.