Posle prvog pogleda na naslov "Izdavači i biblioteke", stekla sam utisak da je "Vreme" počelo silom da traži, zajedno s drugom štampom, afere i vruće teme tamo gde ih u suštini nema – naše biblioteke boluju od drugih nevolja, siromaštva, zapuštenosti, sve manjeg broja čitalaca i nepopularnosti čitanja uopšte. Profesionalac sam u svetu knjige tridesetak godina i u nekim prilikama bila sam i član komisije Narodne biblioteke Srbije za slične otkupe knjiga. Prvi utisak zgranutosti nad tekstom o kome je ovde reč zamenila sam zaključkom: bravo za "Vreme" i za Sonju Ćirić zato što su isterali stvar na čistinu, sasvim svejedno što je to urađeno posredno. Ceo sukob među izdavačima, celu aferu vređanja i sumnji (bez iznesenih dokaza) potpalio je, prema pod navodnicama navedenim sopstvenim izjavama pomoćnik ministra kulture Jovan Despotović, pa samim tim i ministarstvo u kome on "pomaže". Nisam ni pozvana ni zainteresovana da ulazim u mogući svet lobiranja među izdavačima, verovatno je da postoji, i neka se to raspravi, i treba, ali ostavite biblioteke na miru! Njima dajte pravo, ako već ne možete pristojne uslove za čitaoce i odgovarajuće plate, da i one meritorno kažu šta im treba – u njima sede muškarci i žene najviših kvalifikacija za taj posao – plus neposredan kontakt s čitaocima. Doduše, tu imenicu u pomenutom tekstu u kome je uzelo reč više izdavača niko nije spomenuo. Mislim na "čitalac". Zaneli se brojem naslova, zastupljenošću izdavača, pomoćnik ministra meša pojmove "stari naslovi" i "nova produkcija", niko ne spominje ni koliko je knjiga ovim putem ušlo u biblioteke ove godine ni novac koji je za njih dat, on se pominje samo u kontekstu honorara članova komisije za otkup. Ono što je Sonja Ćirić, po mom mišljenju, sjajno izvela, posredno, uzdržano, samim tim i manje tendenciozno, jeste da je zec pokazao trag u citiranim neverovatnim izjavama Jovana Despotovića, pomoćnika srpskog ministra kulture, kako je u tekstu koji je predmet ovog analiziranja i nastupio.

Predlažući Gojka Tešića za člana komisije, on izjavljuje da nije znao da je ovaj i urednik i zato se to može smatrati njegovom, Despotovićevom, greškom. Lepo i pošteno rečeno, ko radi i greši, a smatra se da u takvom slučaju dolazi do sukoba funkcija. Na pitanje Ćirićkino zašto njegovo mesto nije ponuđeno nekom drugom, novinarka dobija odgovor od Despotovića: "Sva imena su već objavljena u štampi i bilo bi neumesno menjati ih". "Kad smo uočili omašku, koju, ponavljam preuzimam na sebe, rešili smo da eventualnu pristrasnost predupredimo uvođenjem kvote!" Ne čini li vam se da pod "pristrasnošću" podrazumeva nepoštenje? Usled nejasnosti teksta, imam utisak da se radilo pretežno o beletristici, pa se pristrasnost može odnositi i na ukus, gledište vrednovanja, vrstu obrazovanja, afiniteta, baš na odlike koje su članove i dovele u tu komisiju. Da li sada ne proširujemo samo rečnik mržnje već i pežorativnih reči, pored filozofirati, klimakterijum, dodajemo i pristrasnost i to u umetničkoj literaturi, na primer. Znači, prvo se izdavači uzdaju u Komisiju. Sad se u stvari od njene suštine odustaje, i uvodi se ključ, to jest, procenat, jedinstven, po kome će se knjige kupovati od izdavačkih kuća. Na pitanje Sonje Ćirić o eventualnom odstupanju od ključa, čujemo Despotovića: "Desilo se…" e mrzi me dalje. I da li je moguće uspešnije izazvati sukobe među izdavačima? Pa i da su "dva oka u glavi", a nisu, naravno… i ne znam zašto bi i bili.

Sad da najzad stignem do suštine onoga što sam želela da kažem: Na autorkin komentar da bibliotekari nisu učestvovali u polemici (sasvim razumljivo, ni ja ne govorim o izdavačkom razmimoilaženju mišljenja ili prepucavanju), Despotović, verovali ili ne, izjavljuje: "Ja dosta putujem po Srbiji, to mi je posao, i od 175 matičnih biblioteka, nijedna nije imala primedbu na listu otkupljenih knjiga". Otkupljenih, ne predloženih. E, ljudi, godinama su išli u komitete za mišljenje, a sad čovek ide po 175 već, prema njegovim sopstvenim rečima, donesenih odluka! Čuj, baš nijedna bibliotekarka ne zavapi da bi njihovoj biblioteci možda bio potrebniji Čehov ili Ćopić, jer su postojeći već odavno izlepljeni, izmešani, nego možda neki otkupljeni naslov. A on čovek putuje li putuje… Kad smo već kod putovanja, možda je preterano cinično ili prosto izraz očajanja, u istom ovom broju "Vremena" iznosite podatak da jedan naš drugi veliki putnik ministarskih zvanja, Dositej Obradović, u Srbiju doneo i prvi krompir. Da li ovo ministarstvo, sadašnje, preko "pomoćne snage" ubacuje vruće krompire afera u često hladne, osiromašene biblioteke, u kojima radi skroman svet, možda malo pristrasan prema knjigama i čitaocima. Da li možete da shvatite da se članak, odnosno intervju, završava planovima dotičnog delitelja knjiga i afera za sledeću godinu? Nemam pojma ko tu postavlja ili bira, ali bi sadašnje Ministarstvo kulture u mojim očima moglo da se izvadi jedino Erenburgovom rečenicom: u našem programu bilo je da uništimo diktaturu, a ne glupost, to nismo ni obećavali.

I da završim, ako Jovan Despotović bude i naredne godine ostao na položaju na kome je sada, ja mu sasvim meritorno preporučujem, ili ga molim, da se u svoj posao, kad se tiče biblioteka, ne meša.