U pretposlednjem pasusu gorenavedenog članka autorki nije jasno zbog čega neko čija bi reč morala da se sluša ne lupi šakom o sto, prekine već iovako predugačku storiju o savetu RRA i konačno uvede red u oblast radio-difuzije. Da pojasnim (delimično). RRA je obrazovana posebnim zakonom kao samostalna, odnosno nezavisna (sui generis) organizacija koja vrši javna ovlašćenja. Ona je samostalni pravni subjekt i funkcionalno je nezavisna od bilo kog državnog organa. (Isto tako je i VSS samostalan i nezavisan u svom radu).

U suštini, Savetu RRA ne odgovara da VSS kontroliše njegove odluke jer u svakom slučaju u kom se za korišćenje iste za radio-frekvencije prijavilo više lica on (Savet) je imao velike teškoće u postupku izbora: bio je dužan da prednost dâ onome koji pruži veću garanciju da će doprinositi većem kvalitetu i većoj raznovrsnosti programa, a ne onom koji plati veću cenu za korišćenje te radio-frekvencije kao ograničenog prirodnog bogatstva ili resursa.

Prema tome, pošto se od ranije znalo da propisani plan raspodele ne sadrži dovoljnu koliučinu radio-frekvencija za dodeljivanje zainteresovanim (preko)brojnim korisnicima, nije jasno zašto se dozvole za emitovanje programa pomoću radiodifuznih predajnika i mreža izdaju po okončanju postupka javnog konkursa, a ne javnog nadmetanja ili aukcije (kao, na primer, u slučaju izadavanja licenci za eksploataciju javnih mobilnih telekomunikacionih mreža koje takođe koriste radio-frekvencije). Na to pitanje se još čeka odgovor od predlagača i donosioca Zakona o radio-difuziji.