Bitka na Neretvi zasigurno predstavlja jednu od najslavnijih bitaka Narodnooslobodilačke borbe. Ali, promovisanje Titovog kulta nepogrešivosti obesmislilo je mnoge primere nadčovečanske hrabrosti, samopožrtvovanja i zasluge komandanata divizija ili brigada. Bitke protiv četnika dobio je prvenstveno Peko Dapčević i to ne sa malim snagama nego sa elitnim brigadama koje su prethodno potukle Italijane i Nemce. U zaborav je pao i tragično poginuli komandant 3. divizije Pero Ćetković. Šta je sa tragedijom 7. banijske divizije koja je od 4000 boraca pre 4. ofanzive spala na 550 boraca posle 5. ofanzive? Šta je sa uništenjem tek formirane 9. divizije? Borci ove dve divizije su se žrtvovali da bi preneli ranjenike i bolesnike i to polugladni i polubosi. Koliko njih je stradalo od bolesti, gladi ili iscrpljenosti? Koliko njih je dezertiralo? Bitka na Neretvi je obimna tema jer je trajala više od mesec dana, i to na širokom prostoru. Još zanimljivije je i učestvovanje četnika u njoj. Njih su partizani nameravali da napadnu i unište na prostorima istočno od Neretve. Tito je naredio likvidaciju svih zarobljenih četničkih starešina, dakle bez milosti. Nisu ni četnički komandanti ništa bolje želeli komunistima. Nisu četnici izgubili samo zbog svoje loše komande (Z. Ostojića i D. Mihailovića ) već što su u suštini bili pomoćna milicija Italijanima koji su ih "izradili" u ključnom periodu. Četnici su krajem marta tražili zaustavljanje nemačko-ustaškog protivnapada od Konjica do Ostrošca. Italijani su odgovorili razbijanjem koncentracije četnika sa prostora Konjic-Ostrožac-Jablanica-Glogošnica gde su bila tri odreda Limsko-sandžačkih odreda, kao i nekoliko hiljada pripadnika Komande Starog Rasa uz deo hercegovačkih četnika. Ostao je samo Durmitorski odred uz par lokalnih jedinica gde je bilo i muslimana koji su se prirodno predavali partizanima bez borbe.Veći deo je prebačen jugozapadno od Mostara ili severno od pravca Konjic-Ostrožac. Kada se dodaju lična netrpeljivost, želja za samoisticanjem ili borbeno neiskustvo Z. Ostojića eto i subjektivnih slabosti koje su doprinosile konfuziji u njihovim redovima. Ipak, kasnije borbe, posebno ključna između 14. do 17. marta nisu bile "mačji kašalj" za partizane. Morale su se koristiti sve raspoložive rezerve, ratna lukavstva, elementi iznenađenja. Po svojem svedočenju, partizani su se, na primer, peli po stenju da bi uništili skrivene četnike. Mnogi primeri ličnog junaštva partizana nisu se uklapali u prikaz bitke na Neretvi, a film o njoj je posebno bizaran.

U tekstu "Martovski pregovori" pomalo prikrivate jedan "mali" detalj. Partizani su tada sklopili primirje sa Nemcima koje je trajalo do kraja aprila, pa je Tito naredio svim jedinicama NOVJ da obustave napade na tog okupatora i ustaše osim u slučaju da ovi brane četnike. Šta bi bilo sa NOVJ da su ih Nemci napali dok su pokušavali da pređu Drinu, a to im nije uspevalo par nedelja. Partizani su tada bili rascepkani od Drine do Nevesinja i granice sa Crnom Gorom, a 7. i 9. divizija uništene zbog bolesti i iscrpljenosti tokom prenosa ranjenika i bolesnika. Nemci i Italijani su precenili snagu četnika čiji mobilisani sastav baš i nije hteo da izgine u bratoubilačkom sukobu protiv svoje braće, sinova i komšija u partizanima. Uostalom, njima je i odgovaralo da se partizani i četnici međusobno uništavaju i to daleko od komunikacije Sarajevo-Mostar i "boksitne oblasti" u zapadnoj Hercegovini.