U sjajnom tekstu Saše Rakezića nije mi promakao jedan krajnje zanimljiv aspekt, neophodan za razumevanje odnosa "domaćeg" i "stranog" u svakoj kulturi. Obratite pažnju na sledeće odlomke o tadašnjim beogradskim "inkarnacijama" Diznijevih junaka: "U tom smislu se ova dela mogu smatrati polusrpskim i poluameričkim; to je ono što je uvrnuto, ali i veoma zanimljivo…" i "… tokom sankcija kompanija Volta Diznija povukla je prava za objavljivanje i distribuciju svojih proizvoda u našoj zemlji. Trenutno niko u Srbiji nema licencu Walt Disney Production, što je, koliko god čudno zvučalo, raskid s nekom vrstom lokalne tradicije."

Rakezić mi neće zameriti što u istom pasusu spajam Didier Ghezove i njegove rečenice. Upravo oko ove teme lomila su se koplja u razmišljanju o stripu sedamdesetih i osamdesetih, šta je to "naše", šta je to "tuđe" kad govorimo o kulturi, o čemu sam u to doba pisao. Tada sam upotrebljavao "teške, učene reči" kao što su akulturacija, enkulturacija i transkulturacija, što su samo formalni izrazi za čudne hemijske reakcije koje nastaju kada se vrednosti različitih kultura susreću, dodiruju i spajaju. Jedini ekvivalent koji poznajem, a ima srodnosti s ovim, jeste hemija zaljubljivanja. Otud je Rakezić u pravu – Dizni je važan segment našeg pop-kulturnog nasleđa. Ko to ne razume, ne razume ništa.