Nije teško razumeti zašto koleginica prof. dr. Nada Korać nije svoj tekst ilustrovala delovima diskusije izvestioca o referatu za izbor psihologa, prof. dr Vuka Milatovića (uža struka – profesor metodike srpskog jezika) niti objavila njegovo ime i struku. Njen članak predstavlja apel upućen sastavljacima budućeg zakona o univerzitetu i ne bavi se direktno sopstvenom pričom (ne pominje ni koleginicu Svetlanu Bezdanov-Gostimir, koja s njom deli istu sudbinu). Ja pak osećam da predmetu diskusije nedostaju konkretni začini (koji su na Učiteljskom fakultetu dobili status anegdota). Da bi sastavljači budućeg zakona i univerzitetska javnost shvatili razmere i prirodu onoga što se dogodilo na UF-u (a što je postojeći zakon omogućio da se dogodi) i dobili bar minimalnu predstavu o /ne/kompetentnosti ljudi i tela kojima je dato da odlučuju o sudbini ove visokoobrazovne ustanove, neophodno je obelodaniti bar jedan "biser" i ja smatram svojom obavezom da to učinim: kolega Milatović je, govoreći o knjizi Nade Korać Nevidljivo dete, rekao da je autorka verovatno imala nameru da napiše knjigu iz psihologije, ali da je "skliznula" u sociologiju, te joj se taj rad ne može prihvatiti kao relevantan za izbor u zvanje redovnog profesora razvojne psihologije. Na tom izbornom veću prisutan je bio i kolega – sociolog koji nije reagovao niti upozorio izvestioca da je sociologija nauka u koju se ne može tek tako "skliznuti". Glagol "skliznuti" otad na UF-u ima značenje – baviti se nesvesno naukom za koju nisi osposobljen. Uprkos sličnim avanturama sa strukom, kolega Milatović nikad nije imao više ovlašćenja nego sad, nikad njegova reč nije praćena s takvom pobožnom poslušnošću kao za mandata sadašnjeg dekana. Pre neki dan saznali smo da je kolega Milatović dobio još jedno priznanje, postao je savetnik ministra prosvete. Čestitam – s obzirom na dosad ispoljenu leonardovsku svestranost, ne sumnjam da će kreirati mnoštvo interesantnih ideja. Čestitam i ministru!