Tekst Zorana Majdina baca dosta svetla na crkveno pravoslavno graditeljstvo na početku XXI veka. Ovde će biti reči o nekim postavkama koje se mogu sagledati u drugom svetlu, za razliku od stava Z. M.

"…prvo se osveštavaju temelji, a kasnije završena crkva."

Ovo utemeljeno crkveno pravilo Pravoslavna crkva je grubo narušila postavljanjem "konzerve-karikature" – nazovi crkve na Rumiji. Ovaj surogat nema temelje pa zato oni nisu ni mogli biti osveštani. Umesto temelja, "konzerva" je u donjem pojasu povezana nekakvom šasijom, mnogo slabijom i neuglednijom od svake kamionske šasije. Dalje, po svom sastavu a po kanonima crkve, "konzerva" na Rumiji nije crkva. U najboljem slučaju može da bude kapela! "Ipak je osveštana."

I nikom ništa! Niko se iz crkvenih redova nije pobunio, kritikovao, stavio primedbe, a ukoliko je takvih primedbi i bilo, to nije doprlo do javnosti. Znači, sve se odigrava u zatvorenom krugu Crkve. Kako gazda kaže!

Zanimljivo je da se prilikom nastavka gradnje hrama Svetog Save jedno vreme vodila žučna diskusija o tome da li je ovaj ili onaj elemenat "po kanonu" ili ne. Potezala su se pitanja "romanske arhitekture", "autentičnosti izvornih planova" i druga. Ovo iznosim zbog toga da pokažem da Pravoslavna crkva dozvoljava sebi da se ponaša mimo svojih proklamovanih pravila: u jednom slučaju "cepa dlaku na dvoje", dok u drugom proglašava objekat za crkvu koji to ne može da bude po tim istim, crkvenim pravilima.

"… Srpska pravoslavna crkva nije toliko konzervativna…"

Ovu ocenu Z. M. je potkrepio fleksibilnošću crkve u arhitekturi pravoslavnih objekata. Ova ocena bila bi valjana samo u slučaju da se Pravoslavna crkva odrekne svojih kanona. Da suštinski bude fleksibilna. Ne, Crkva se kanona ne odriče, već svoje kanone ne poštuje. Iz tog nepoštovanja svojih, crkvenih kanona Z. M. izvlači gornji zaključak, što je potpuno pogrešno, površno posmatranje suštine.

"… širom Srbije izgrađeno je nekoliko stotina crkava…"

Za izgradnju ovih crkava potrošeno je više novaca nego što je potrebno za završetak radova na hramu Svetog Save. S jedne strane Crkva apeluje na pomoć za izgradnju hrama, a s druge gradi, znači troši novce, na nekoliko stotina crkava. O čemu se radi?

U našoj zemlji postoji Zakon o planiranju i izgradnji. Odnosi se na sve objekte koji se grade. Nije potrebno naglašavati da se poštovanje ovog Zakona odnosi na sigurnost ljudi koji će koristiti novi objekat. Po Zakonu, koji važi za sve, na kraju radova predviđa se izlazak Komisije za tehnički pregled, izdavanje upotrebne dozvole za izgrađeni objekat i tako redom, do predviđenih krivičnih sankcija. (Član 149)

Za Pravoslavnu crkvu ovaj Zakon ne važi: gotovo svi novoizgrađeni crkveni objekti stavljeni su u upotrebu bez izlaska Komisije za tehnički pregled, bez izdavanja upotrebne dozvole…

Ovde se postavlja i drugo pitanje: ako se objekat koristi bez upotrebne dozvole, šta radi komunalni inspektor, šta radi predsednik opštine, šta radi resorni ministar, šta radi javni tužilac i tako redom? U uređenoj zemlji, a očigledno je da mi ne spadamo u taj spisak zemalja, takvo ponašanje bilo koga koji gradi novi objekat nije dopušteno. Kod nas Crkva ima pravo da ne poštuje zakone sopstvene zemlje. Ko to odobrava?