Primer mladog g. Ivana Ninića, koji je imao hrabrosti da "ide do kraja" i traži ono što mu po zakonu pripada, znajući da će se "zameriti" nekim glavonjama, imponuje mi, oduševljava i gaji nadu da Srbija kao zemlja ipak nije osuđena na propast, sve dok postoje i ovakvi mladi, energični ljudi.

Jako mi smeta sav taj tursko-balkansko-srpski sindrom koji se provlači kroz sve sfere naših života; svako ko ima neku makar beznačajnu poziciju voli da "vrši vlast", makar to bila kafe-kuvarica; svaki dripac na rukovodećem mestu misli da je a priori najpametniji i otporan je na savete; svaki ma još toliko nesposoban i bez samopouzdanja sastavljeni zadrigli lokalni nitkov postane Neko i Nešto čim mu date uniformu, makar i otpravnika vozova, komunalca ili školskog domara; niko u ovoj zemlji ne da mladima napred, niko ih ne šiša ni pet posto, ne uzima za sagovornike ravne sebi po sistemu "ti si mlad, moraš još da učiš" samo da bi ih ućutkali i dalje uživali plodove (hajde barem da su plodovi predanog rada) svojih manipulacija, i shodno tome, protive se svakom "pomeranju", "talasanju", otkrivanju prošlog rada – tj. svim promenama koje ih (s pravom!) ugrožavaju.

Naravno, ovako ne postupaju strane kompanije, jer one znaju da su mladi ljudi najvredniji, najspremniji, najvoljniji učiti, ali i da imaju ogromnu energiju, znaju da cene i njihove ideje i da ih često sprovedu. To bi možda nekog u ovoj zemlji moglo naterati da razmisli zašto je to tako pa da onda možda jednog dana doživimo da nam u vladi ima više ljudi ispod 40-50 godina, više mladih koji govore po 2-3-4 strana jezika u Skupštini, pri tom da se služe internetom i da ne izgledaju kao Velja Ilić.