Na ovaj fantastičan pogled T. Pančića dodao bih jedno pitanje: koliko je među onima koji se sablažnjavaju njih koji u isto vreme smatraju da je njihovo dete "ljudina" ako pred gostima "cugne"? Da li su ti ljudi nekad svom detetu na svadbama (i veseljima srodne prirode) dali čašu piva ili "mučenice"? To se dešava pred očima i na opšte oduševljenje kako roditelja ili rodbine tako i "prijatelja" i prijatelja deteta ("mi ti samo želimo dobro", zaklinju se mnogi od njih). Mogu samo da razumem strepnju roditelja tinejdžera L. V., kao i drugih roditelja čijoj se deci to dešava – za roditelja jedan uvučeni dim može bude signal za potop i to apsolutno razumem. Ostali "dušebrižnici" lažu ili se jednostavno naslađuju tuđoj nesreći. A nesreća baš i ne voli dugo da bude "tuđa" – očas posla postane naša.