Pre gotovo dve godine operisana sam u KCS-u. Razlog za operaciju – diskus hernija i pad stopala. Za razliku od vas imala sam dilemu kako da postupim ali ne i mogućnosti da postupim, drugačije od onoga što ste vi kao ministar i vaše ministarstvo propisali, te se prepustila stručnosti neurohirurga u Srbiji. Rezultat je paraliza nerva peroneusa.

Neverovatno je da sam i ja prvi put za 37 godina (zaista ne znam koliko ih vi imate) bila fizički nemoćna i uplašena za svoje blizance od pet godina, supruga, majku, celu porodicu i prijatelje. Nažalost, second opinion mi je bio preko potreban, no avaj, ja sam samo zaposlena u jednom od javnih preduzeća u Srbiji, daleko od mogućnosti koje su pružene nekome poput vas. Mislim da sam vrlo vredna, kažu da sam izuzetno vredna i sposobna, ali ne i da zaradim deset-petnaest hiljada evra kako bih se podvrgla minimalno invazivnom postupku u Nemačkoj.

Minimalno invazivni postupak? Brz oporavak? Kako to lepo zvuči! Da li je moguće da se nema para i pošalje nekoliko neurohirurga na specijalizaciju u tu istu Nemačku? Ako se ne varam, gotovo svi neurohirurzi sa KCS-a su redovni ili vanredni profesori, docenti… na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kojim ih to novinama uče?

Drago mi je da ste posle pada stopala i operacije diskusa dobro raspoloženi i hodate bez pomoći. Nažalost, ja nakon pada stopala i operacije diskusa nisam dobro raspoložena, anksiozna sam, hodam uz pomoć ortoze (plastične, najjeftinije, neudobne, jer takvu RZZO uz participaciju odobrava, a za bolju para nemam).

Odlazim na posao, vidim poglede koji govore više od 1000 reči. Kako da objasnim pretpostavljenima i kolegama da ne mogu da sedim ni sat vremena a da ne pravim pauzu, da trpim izuzetno jake bolove u lumbalnom delu i paralizovanoj nozi pri svakoj promeni vremena, malo većem naporu?

Kako da objasnim deci zašto se ne smejem kao ranije? Zašto ne trčim sa njima? Hiljadu zašto, a samo je jedno zato! Da li je to zato što sam postupila neodgovorno prema svojoj porodici i rešila da se operišem u Srbiji?!!!