Fudbalski klub Partizan je u početku faktički bio državna ustanova kojom su rukovodili generali, načelnici važnih službi i naravno Savez komunista. Angažovali su najbolje trenere i igrače. Savesno i u interesu kluba.

Kasnije su se pojavili tehno-menadžeri koji su brzo, posle jednog Josipovog govora, i sklonjeni. I oni su dobro brinuli o klubu.

Osamdesetih, jaki privrednici su došli u Upravni odbor. Jedan od njih, Mirko Marjanović, sa klupske funkcije postao je predsednik Vlade kod Slobe Miloševića. Inače, tokom svog mandata Mirko je više činio za Zvezdu. Valjda zbog velikog mahera Vladimira Cvetkovića koji mu je bio ministar sporta.

U to vreme uspostavljen je nikad prevaziđeni sistem rukovođenja klubom. Predsednik Ivan Ćurković se bavio predsednikovanjem, Sportski direktor Nenad Bjeković se bavio fabrikom fudbala i fudbalera a generalni sekretar Žarko Zečević se bavio ekonomijom. Radilo se u svim sektorima kluba kao da je privatan. Ostajalo se duže na poslu, svi su bili redovno plaćani i nagrađivani, a ekstraprofit je ostajao u klubu i trošen je za reinvestiranje. Interes kluba je bio iznad svakog ličnog.

Ko je bio na Teleoptiku i video najmoderniji sportski centar i ko sabere novac koji je ostvaren prodajom igrača i prihodima od UEFA do danas, shvatiće da je danas FK Partizan u ekonomskom smislu neuporediv sa ma kojim klubom u Srbiji.

Ostvarivati izvoz fudbala i fudbalera u visini od preko 10 miliona evra godišnje i to duže od decenije, uspeh je koji klub svrstava u važne privredne subjekte naše zemlje. Interes je države da stimuliše izvoz ostvaren u svim delatnostima, makar samo javnom podrškom.

Posle 5. oktobra bilo je priča da će Srbija za nekoliko godina ući u Evropsku zajednicu. I tada se znalo da će klub ući i ranije. I ušao je u Ligu šampiona i Ligu Evrope. Klub je ispunjavao sve uslove koje je Evropska fudbalska zajednica postavila kao standard. Ove godine klub je izbačen kao i pre nekoliko godina. Oba puta u mandatu sadašnjeg rukovodstva. Odnosno Dragana Đurića. Jer u klubu se niko nizašta ne pita. Sportski direktor ne zna kada i koji od igrača će biti prodat. Članovi Izvršnog odbora ne znaju zašto su i za koliko su prodati. Zaposlenima nije jasno zašto im kasne plate i zašto su im ukinuta nagrađivanja o čemu bi trebalo da brine i odlučuje generalni sekretar. Igračima se dešava da ne mogu da uđu u stan jer stanodavcima nije uplaćena kirija više od godinu dana.

Prihodi koji su ostvareni poslednjih godina bili su sasvim dovoljni da u najmanju ruku klub ne ispadne iz evropskih takmičenja u grupama.

Alibi sa osvajanjem domaćih titula sa budžetom kluba koji je desetostruk u odnosu na prvog konkurenta je smešan i vređa zdrav razum.

Dragan Đurić je već "privatizovao" klub, ali mu interesi kluba nisu bili iznad ne znam kojih i čijih. Nije uložio nijedan dinar a kamoli evro. Sponzorisao je konkurentski klub. Svedoci smo uništavanja nekada izuzetno cenjenih firmi Veterinarski zavod, Nolit, Optika… Jedna od tih njegovih privatizacija je i sporna. Čini se da je "privatizacija" FK Partizana još spornija.