Poštovani gospodine uredniče,

u vašem cenjenom listu br. 554 od 16. 8. 2001. godine u okviru "Polemika" objavili ste tekst izvesnog dr Jagoša Raičevića pod naslovom "Od ekolatrije ekologija nema ništa".

Sam tekst ne bi zavređivao posebnu pažnju, s obzirom na to da su u pitanju mudrovanja autora koja ukazuju na njegovo nepoznavanje problematike kojom bi želeo da se bavi, da se u delu njegovog teksta direktno ne napada Gradski zavod za zaštitu zdravlja (Zavod).

Pošto su u pitanju neistine, klevete, kritike bez argumentacije i obično etiketiranje, očekujemo, gospodine Glavni uredniče, da ćete objaviti ovaj tekst na istom mestu kao odgovor na pomenuti članak, a mi zadržavamo pravo da na drugi način i na drugom mestu od gospodina Jagoša tražimo da dokaže svoje tvrdnje.

U delu teksta sa podnaslovom "Ekolatrijske kontrole" autor spominje "sredstva za adaptaciju terenskog vozila, za potrebe nekog Ekotoksikološkog centra, još jedne ćerke firme Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja Beograda", u očiglednoj želji da Zavod prikaže kao nekakvu firmu koja ima ko zna koliko ćerki firmi, koje služe čak za "pranje novca", kako tvrdi gospodin Jagoš.

Zavod nema nijednu "ćerku firmu", a Ekotoksikološki centar je osnovan na nivou već postojeće službe, kao organizaciona jedinica, radi uspešnijeg obavljanja poslova iz oblasti zaštite i unapređenja životne sredine. Jedan je od, nažalost, retkih u zemlji te vrste. O značaju našeg Centra podsetio bih samo na vreme NATO bombardovanja, kada su naše mobilne ekipe praktično pokrivale celu teritoriju Srbije i jedine bile u mogućnosti da izađu na teren i u najkraćem vremenu daju informacije građanima o tome kakav je vazduh, da li smeju da piju vodu ili koriste određene namirnice. Samo za tih 78 dana radnici Zavoda su uzeli i analizirali preko 1300 uzoraka svih supstrata životne sredine i javnosti prezentirali rezultate. Za sav taj rad i za sve aktivnosti u vanrednim situacijama u životnoj sredini na teritoriji Srbije do današnjeg dana Zavod ni pojedinci iz Zavoda nisu dobili ni dinara, trošeći svoja sredstva, reagense, opremu. Podsećam vas samo na poslednji hemijski akcidens u Rafineriji Pančevo, kada je na teren izašla Mobilna ekipa Zavoda i ustanovila zbog čega se Beograđani guše. Posle ovog čitaocima će sigurno biti jasnije koliko je komentar gospodina Jagoša "životna sredina se može kontrolisati vozikanjem nekih kola tamo-amo po okolini" zlonameran, ili se možda pre radi o potpunoj ignoranciji.

U nastavku teksta autor se obrušava na terensko vozilo koje je adaptirano za potrebe mobilnih ekipa. Naziva ga najpre "neka krntija", a potom "bolid", sve u cilju da prikaže kako se bezrazložno troše i rasipaju državne pare. Taj "bolid" nije nov, ali je bio u voznom stanju kada je dobijen na poklon od Crvenog krsta i Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, pošto su kolege iz ovih institucija videli kako radnici Zavoda u zastavi 45 i 101 ulaze u kontaminirane zone, tamo gde većina kritičara ne bi ni u mislima otišla. Adaptacija vozila je urađena u preduzeću Beomedicina, specijalizovanom za ovakve poslove, posle obećanja dobijenog od prethodnih beogradskih vlasti da će finansirati radove. Adaptacija nije plaćena, vozilo je već dve godine na parkingu Beomedicine, a zašto naš zahtev nije prošao, verovatno zna gospodin Jagoš.

U okviru podnaslova "Beograd zdrav grad", autor zanesen svojim neznanjem i lošim namerama, zapravo se podsmeva međunarodnim organizacijama i hiljadama učesnika (države, gradovi, pojedinci) u međunarodnim projektima "Zdravi gradovi" i "Održivi gradovi".

U prvoj rečenici autor kaže "pravi biser je projekat ‘Beograd zdrav grad’ koji već četvrtu godinu kontinuirano traje i svake godine uzima preko 100.000 maraka iz budžeta grada", a "radi ga Gradski zavod za zaštitu zdravlja, čiji se stručnjaci često javljaju u prethodnom izveštaju o autorskim honorarima".

Citat iz prve rečenice izvučen je u "antrfile" a da se prethodno nije proverilo da li je istina da je u budžetu grada Beograda, za četiri godine u kontinuitetu, izdvajano preko 100.000 maraka za navedeni projekat ("Službeni list" grada Beograda svakome je dostupan).

Istina je da je za poslove u okviru "Zdravih gradova" od 1998. do danas Zavod ukupno dobio nešto više od 100.000 maraka. Zahvaljujući tom radu, Beograd je danas pred vratima koja ga vode u veliku porodicu ovih gradova, za šta mu za sada nedostaju samo dva dokumenta koja će biti završena do kraja godine.

Autor u ovom delu pominje i nekakav Izveštaj o realizaciji na tom projektu iz 1998. godine. Po zvaničnoj dokumentaciji regularno postoje samo Izveštaj za period 1998-1999. i deo 2000. godine (do aprila) i Izveštaj o stručnoj koordinaciji projekta u 2000. godini. Jasno je (iz daljeg teksta) da je autor dobio jedan ili oba izveštaja, ali je bio ili površan u čitanju ili usmeren da "potvrdi" svoje iskaze.

U jednoj rečenici autor je iskren i priznaje: "nisam uspeo sasvim da shvatim iako sam pročitao Izveštaj". Postavlja se pitanje zašto, ako već nije "uspeo sasvim da shvati" Izveštaj, nije zatražio dodatnu (postojeću) dokumentaciju od onoga ko mu je Izveštaj dao?

Da li je autor "prevideo" da se u Izveštaju navodi da je rađen po tačkama (koracima) metodološkog uputstva Svetske zdravstvene organizacije (SZO)? Po ovom uputstvu svoje izveštaje piše više od 1000 gradova Evrope, a Beograd radi na uključivanju u Evropsku mrežu zdravih gradova. Da li autor misli da Beograd ne treba da primeni usvojeni evropski standard kada se ruga i kaže:

"Pominju se neke reklame po novinama, radiju i televiziji, ostalo je sve u stilu, da citiram tačku 2.2. iz Faze 1 sa strane 5, "Obezbeđivanje razumevanja ideje".

U originalu (metodologija SZO) ova tačka glasi: "Phase 1 Step 2 – Understand ideas". Pod ovom tačkom SZO između ostalog navodi da je potrebno da se "provede određeno vreme na prikupljanju i proučavanju principa, strategija i prakse koja je deo Pokreta zdravih gradova". Kao obavezan minimum SZO preporučuje oko 50 dokumenata i oko 70 direktnih izvora (gradovi, nacionalne mreže…).

Izveštaj, koji autor kritikuje i podsmeva se nazivima izveštajnih tačaka, pisan je dakle po standardu SZO-a, koji je 1986. godine doneo Program zdravih gradova i po metodologiji Projekta zdravih gradova Evrope koju je razvio Evropski biro SZO-a. Projekat zdravih gradova Evrope sada je već integrisan sa Projektom održivih gradova Evrope kroz zajedničku (metodološku i organizacionu) kampanju u kojoj učestvuje i Evropska komisija. Svi gradovi sveta koji su uključeni ili žele da se uključe u ovaj međunarodni pokret svoje programe i izveštaje o realizaciji pišu prema usvojenim standardima i metodologijama. U ovom poslu se ne prihvataju improvizacije i proizvoljnosti kako to neki misle.

Autor, međutim, jasno kvalifikuje svetske projekte za zdravlje i održiv razvoj i metodologiju SZO-a rečima "čista ekolatrija". Nepotreban je komentar a zaključak ostavljamo čitaocima.

Što se tiče angažovanja stručnjaka iz Zavoda od strane određenih institucija ili organa uprave za poslove koji nisu redovna aktivnost Zavoda, to je legalna stvar koju podržavam ukoliko ide u prilog afirmaciji angažovanih pojedinaca ili Zavoda u celini i ne ugrožava rad kuće. Po istom primeru i Zavod obezbeđuje visokospecijalizovane stručnjake na pojedinim poslovima, pošto sigurno ne može u stalnom radnom odnosu da ima sve stručne profile za svaku oblast životne sredine.

U podnaslovu "Ekolatrijske kontrole" gospodin Jagoš konstatuje "da merenja ne vrede ako ih obavljamo samo da bismo ih naplatili". Da li to znači da treba da merimo a da ne naplatimo i da bi merenja više vredela ako ih ne naplatimo? On veoma vešto i zlonamerno spaja nešto što se odnosi na monitoring u životnoj sredini sa "kontrolom zdravlja stanovništva", "hitnom pomoći" i "vozilima koja voze tamo-amo po okolini". O čemu se tu zapravo radi: o našoj staroj boljci da oni koji "vuku njih treba da tuku", a da oni koji ne rade postaju skribomani, nastrojeni laički kritičari, a publika to voli.

Kao etiketa namenjena "lošim momcima" koji se bave ekologijom i koja treba da nadoknadi nepostojanje argumenata upotrebljena je reč ekolatrija u pežorativnom značenju i ona zapravo treba da žigoše one koji pridaju životnoj sredini značaj koji ona, po oceni autora teksta, nema. Ako se zapitamo zašto gospodin Jagoš tako hrabro relativizuje značaj životne sredine – bićemo osuđeni kao "ekolatri".

Korišćenje etiketiranja u slučajevima kada nema argumenata nije nov metod. Onaj ko koristi etiketiranje vidi u njemu najmanje tri vrline: prva je u tome da sebi daje privid principijelnosti, druga da uzima poziciju zastupnika "viših interesa" i treća da ne mora da se opterećuje tačnošću svojih tvrdnji.

S poštovanjem,