Povod za ovaj komentar je tekst "Nepotrebni prijatelji", objavljen u broju od 1. januara 2004. u kome je predstavljeno stanje u nevladinom, takozvanom trećem sektoru. Uprkos mnogobrojnim autorima (ili upravo zbog toga) ovaj tekst izaziva nelagodu svojom površnošću, kontradikcijama, mnogobrojnim materijalnim greškama i pre svega povlađivanjem u javnosti postojećim predrasudama o udruženjima građana.

Za početak – brojevi. Iz teksta se može zaključiti da u Srbiji ima oko 2800 NVO-a (na oko sedam miliona stanovnika ili jedan NVO na svakih 2500 stanovnika), a u Crnoj Gori 2200 (na oko 700.000 stanovnika ili jedan NVO na svakih 350 stanovnika). Pritom se broj NVO-a u Crnoj Gori tumači kao "posledica neslobodnog društvenog sistema" !?! Potom se navodi podatak da u Estoniji postoji 14.000 NVO-a ili jedna na svakih 100 stanovnika. Dakle, živela slobodna Estonija! Nešto dalje u tekstu se povećanje broja NVO-a u Srbiji od 695 do skoro 2000 naziva "hiperinflacijom"!?! Nigde se ne navode izvori ovih podataka i samo oni koji dobro poznaju sektor znaju da se brojka od oko 2800 NVO-a odnosi na one koji su odgovorili na upitnik Centra za razvoj neprofitnog sektora (CRNPS) i zato se nalazi u njihovom direktorijumu. Prema postojećim registrima u Srbiji je registrovano oko 24.000 udruženja građana. Još uvek premalo. Da bi dostigli Estoniju i dokazali da broj udruženja građana pokazuje slobodu jednog sistema trebalo bi da ih je oko 70.000.

Haos sa brojkama se nastavlja i u delu o porezima gde se, uveren sam pogrešno, citira Milan Nikolić iz CPA. Po toj računici od donacije od 10.000 samo 3100 je potrošeno na projekat jer je sve ostalo tj. 6900 otišlo državi kroz porez od 225 odsto. To je nemoguće čak i od našeg Ministarstva finansija koje ne pokazuje ni trunku dobre volje da reguliše finansijski aspekt rada NVO-a.

Dalje valja pomenuti brkanje pojmova "država" i "vlada" i njihovu dosledno pogrešnu upotrebi u tekstu. Tako se NVO-i kvalifikuju kao "nekadašnji neprijatelji države" što one nikada nisu bile. Upravo obrnuto, one su bile prijatelji države i zbog toga neprijatelji Miloševićeve vlasti oličenoj i u njegovoj vladi. Tu se autori istovremeno zapliću i u pitanje registracije na republičkom i saveznom nivou i novi zakon o kome autori "nisu uspeli da dobiju podatke od Ministarstva pravde". A i zašto bi kad je taj zakon već više od godinu dana u ingerenciji Ministarstva za lokalnu upravu? Mnogo toga je još nabacano u ovom tekstu, ali je zanimljivo da o "funkcijama" NVO-a govori cenjeni kolega N. Konstantinović, nekada NVO aktivista, ali danas visoki funkcioner političke partije OTPOR . NVO kao "čekaonice za politički položaj" naziva samo D. Janjić koji je bio kandidat za poslanika na ovim izborima i moraće izgleda još neko vreme da provede u čekaonici tj.u svojoj NVO.

Odnosi sa Vladom i Ministarstvima jesu neregulisani, neinstitucionalizovani, nažalost zavise od ličnog stava pojedinih ministara i do promene tog odnosa mora doći u najskorijoj budućnosti. Zato smatram posebno neumesnim svođenje saradnje sa Ministarstvom za socijalna pitanja na "sukob" sa CPA oko različie procene broja siromašnih, a ne pomenuti odličnu saradnju tog Ministarstva sa NVO-ima na izradi Strategije za smanjenje siromaštva kao i drugih projekata.

Čini se naprosto da su mnogobrojni autori teksta više vremena posvetili onome što neće napisati nego onome što su napisali a potom nisu ni pročitali. Nepristojno je danas napisati na šest strana tekst o NVO-ima u Srbiji a ni jednom rečju ne pomenuti organizacije invalida i onih koji se bave invalidima. Oni su u tri godine postigle civilizacijski pomak u percepciji i položaju invalida u našem društvu i to uz uspešnu saradnju sa nekoliko Ministarstava. Ni reči nema o Romskim organizacijama, ni reči o Federaciji NVO Srbije (FENS) koja okuplja preko 400 organizacija!?!

Moram da pomenem da je data i nepotpuna informacija o Projektu Građanin koji se u saradnji sa Ministarstvom prosvete i sporta priprema za osnovne škole. Kao NVO koja u tome učestvuje navodi se samo BOŠ a ne pominju se Građanske Inicijative koje su nacionalni koordinator projekta, kao što se ne pominju ni Centar za razvoj Srbije, Pedagoški Institut, Centar za Građansko obrazovanje iz Kalifornije koji su svi učestvovali i još rade na ovom projektu.

Oduvek sam doživljavao da su "Vreme" i NVO sektor na istoj strani, da dele isti sistem vrednosti. Ovaj tekst me je naterao da se zapitam: Jesmo li i mi postali "nepotrebni prijatelji"?