Prvi (i verovatno poslednji) put učestvujem u jednoj ovakvoj debati. Najverovatnije to ni sada ne bih učinio da gospodin Srđa Popović u svoje reagovanje objavljeno u "Vremenu" br. 618 nije uključio i statistiku dostojnu NBA lige. Nisam košarkaški stručnjak, ali mi se čini da je po statistici gospodina Popovića čitalaštvo "Vremena" "ostvarilo pet asistencija". Citiram: "… na prste se mogu izbrojati domaći čitaoci koji su stali u odbranu ‘Vremena’ tokom ovih desetak sedmica polemike (ja sam ih izbrojao – pet)". Pošto sam čitalac "Vremena" i, samim tim uključen u ovakvu statistiku, jednostavno mi je dosadilo da sedim na klupi.

Prethodnih sedmica smo bili svedoci raznoraznih prepiski stručnjaka za ispitivanje javnog mnenja i u duhu te debate mogu da primetim da je statistika gospodina Popovića problematična. On zanemaruje činjenicu da su čitaoci koji su se javili s kritikama na račun "Vremena" takođe čitaoci (verovatno su pročitali ono šta ktitikuju). Za neke od njih bi se čak reklo da ne čitaju "Vreme" samo kada ga zateknu na stolu kod berberina (ili frizera, šta ko voli), nego da prate razvoj nekih tema koje se provlače kroz više brojeva dotičnog lista. Ili možda često idu kod berberina… U svakom slučaju, ti razni čitaoci su neki pojedinci koji ovaj list čitaju, makar se i ne slagali s njegovim kompletnim sadržajem.

Da pređem na stvar – ono što gospodin Popović najviše zamera "Vremenu" za mene je razlog da ga čitam. Na primer, objavljivanje lista za vreme NATO bombardovanja 1999: ne znam gde je g. Popović bio za to vreme, ja sam bio u Zemunu, nadomak Beograda. Moram da priznam da mi prvih dana uopšte nije bilo prijatno. Čak sam pokušao da tri bombe koje su mi pale na 100 metara od kuće (i nekoliko desetina onih koje su pale malo dalje) shvatim kao vaspitnu meru dobronamernog ali priglupog učitelja koji misli da će packama uterati deci pamet u glavu. I nekako u to vreme se dogodilo da je "Vreme" počelo da izlazi u svojoj ratnoj verziji. Saznao sam kakav je to utisak ostavilo na g. Popovića, ali red je da i on sazna moje utiske: "Ratno Vreme" je za mene bilo dokaz da, izuzimajući meni blisko okruženje, postoje još neki ljudi koji vide istovetnosti u metodima primenjenim od strane NATO snaga i onih popularno nazvanih "snagama represivnog režima Slobodana Miloševića". Za mene je to bio dokaz da još uvek postoje ljudi koji se s vremena na vreme kucnu po čelu i pomisle: "Ček’, ček’, a šta ako ipak…" Što bi rekao David Lynch: "The owls are not what they seem". Verujem da dokle god postoje ljudi koji sumnjaju u zvanično promovisane stavove (čiji god oni bili, pa makar ih i sami ponekad zastupali), možemo da se nadamo mentalnom/etičkom/građanskom ozdravljenju ove ili bilo koje druge skupine ljudi. Jer, nisu samo Slobini navijači tupavi, ima idiota i morona i na onoj drugoj strani. I verujem u deetnifikaciju gluposti.

Što se etnifikacije/deetnifikacije tiče – da li vam je dame (Kandić, Biserko, Slapšak, Pavićević) i gospodo (Luković, Popović, Todorović) jasno da etnifikacija zločinaca nije isto što i etnifikacija zločina.. Ona dva slova manje u potonjem izrazu čine bitnu razliku. I ako, recimo, smatrate da bi Srbi trebalo da upute izvinjenje Hrvatima/Albancima/Bošnjacima, ne pada li vam na pamet da se time (da budem patetičan) krv s ruku realnih zločinaca raspoređuje na ruke celog naroda. Shvatate li da time samo nastavljate tezu Slobodana Miloševića da je njegov rat u stvari bio opštenarodni rat. Vi zaista verujete u to? Pa zašto onda da ne budu pušteni svi pojedinci iz Sheveningena i da se jednostavno sudi narodima? Jer, ako rasporedimo krivicu S. M. na ceo srpski narod, onda na navedenog S. M. pada podjednako krivice koliko i na mene. Međutim, ako se njemu već sudi u Hagu, ja to shvatam kao suđenje njemu, bez obzira na to što bi i on i narečene dame i gospoda voleli da se sudi i meni. Ipak, u tom slučaju bi se pojavio višak krivice (krivica S. M. plus ista ta krivica podeljena na ceo narod), ali to već spada u domen jedne naučne teorije koja takođe sadrži termin relativnost u svom imenu. Dakle, ja ne osporavam tvrdnju da su i S. Milošević i R. Mladić i R. Karadžić Srbi (to ne osporavaju ni oni), ali oni i dalje nisu svi Srbi.

Nekih dvadesetak godina sam proveo kao profesionalni muzičar i nekoliko puta mi se dogodilo da su nastupi grupa u kojima sam svirao bili najavljeni bez našeg znanja. Kad bih posle nekoliko meseci dolazio u ista ta mesta, nekako nisam imao potrebu da se izvinjavam u ime idiota koji je oglasio koncert koji nikako nije ni mogao da bude odžan pošto ja kao izvođač to nisam ni znao), već je jedino što sam osetio kao moralnu obavezu bilo da se ogradim od istog tog idiota i da jednostavno kažem istinu (tj., da ja nemam ništa s tim). Možda je to za vas etički neprihvatljivo, ali kao što nisam želeo da neko vodi ratove u moje ime, tako ne želim da se neko u moje ime izvinjava.

A "Vreme" ću i dalje čitati iz prostog razloga što je to jedna od retkih tačaka u srpskim medijima gde čitalac ima osećaj da čita tekstove ljudi koji se svako malo kuckaju po čelu i sumnjaju u mogućnost postojanja standardizovane politički korektne istine. Doduše (da parafraziram Verana Matića), cena nezavisnosti je da te niko ne voli (bar ne sasvim) i "Vreme" zbog toga verovatno nema novca da plati više saradnika, dopisnika, tekstova, čega god, pa je stoga tako tanušno i pročita se za nekoliko sati. Ne sumnjam da bi uz pomoć švedskog Helsinškog odbora ili neke srodne institucije bilo bogatije, ali iz nekog razloga mu ovako više verujem. Sećam se početaka "Vremena" dok je gospodin Popović bio aktivan u njemu i moram da priznam da je ovaj list tada bio mnogo jednoznačniji, što mi je mahom išlo na živce. Jednostavno, negativ "Politike" u ono vreme mi je bio podjednako besmislen kao i negativ Margit Savović u obliku gđe Kandić danas. To sve stoga što negativ ne podrazumeva drugu sliku, nego direktno zavisi od originalne slike, a po pravilu zavisi od finansijera koji se suprotstavljaju finansijerima one druge strane. Danas mi se čini da "Vreme" zavisi od čitalaca i da se prostire prema guberu. I da je to jedna skupina ljudi koja se zapitkuje i prodaje svoje dileme onima koji se takođe zapitkuju. A gospodina Popovića kada sledeći put budu pitali: "Šta je to sa Stojanom?", možda bi mogao da im odgovori: "Ma nije mu ništa, samo živi u Srbiji".