Poštovani gospodine uredniče, tekst vašeg novinara M. Miloševića iz poslednjeg broja "Vremena" jednim delom je sasvim ličan, a u celini se uopšte ne odnosi na temu polemike u okviru koje ste ga objavili. Međutim, on ima tu dobru stranu što otvara dve važne teme o kojima bi možda stvarno mogla da se vodi sadržinska polemika, kada ova tekuća bude jednom okončana.

Prva je tema vojne intervencije NATO snaga, naročito s obzirom na to da nam takoreći neposredno predstoji ulazak u Partnerstvo za mir i NATO. Fenomen je zanimljiv jer s jedne strane na javnoj sceni nema nijednog glasa koji bi se tom ulasku protivio, a s druge strane se intervencija te iste alijanse gotovo jednodušno osuđuje kao ratni zločin (naši sudovi doneli su čak i presudu kojom se odgovorni funkcioneri NATO-a, u odsustvu, osuđuju na teške zatvorske kazne). Neki, opet, tvrde da smo tu alijansu pobedili, pa nije jasno šta imamo od toga da joj naknadno pristupamo (general Pavković – pobednik). Očigledno je da se tu nešto mora razjasniti.

Tema je važna i zato što je ova zbrka, kao što sa zbrkom uvek biva, u javnosti uzrok jednog vrlo emotivnog i prilično iracionalnog antizapadnog stava i jednog novog paradoksa. Prema ispitivanju javnog mnjenja, građani Srbije u 61 odsto slučajeva žele uključivanje u Evropsku uniju (što podrazumeva donošenje ili izmenu gotovo čitavog našeg zakonodavstva u cilju usklađivanja sa evropskim), a sa druge strane ti isti građani o toj istoj Evropi ("koja nas je bombardovala") izražavaju najnegativnija osećanja i kritikuju Vladu koja navodno radi po dikatatu Zapada. Na jednoj strani se o toj Evropi izriču najoštrije optužbe, a na drugoj strani se čekaju investicije i zahteva ukidanje viza. Na jednoj strani se pristaje na značajno odustajanje od suvereniteta (naročito u oblasti zakonodavstva), a na drugoj se on apsolutizuje. Kritikuju se evropsko društvo i njegove vrednosti, a želi se postati delom toga društva (društvo se definiše zajedničkim vrednostima), ali se njegova pravda ne prihvata itd. To su sve nespojivi stavovi, a oni neretko paralelno i bez problema koegzistiraju u istim glavama.

Druga važna tema koju vaš novinar inspiriše jeste tema kulture dijaloga. Zašto intelektualni spor oko nekog određenog pitanja ovde tako lako prerasta u svađu i argumente ad hominem, čime spor gubi svaki smisao i svaku društvenu relevantnost, stvara dosadu i gađenje kod javnosti, pa tako obično i zamire pre nego što je uopšte stvarno i počeo? Zašto vladaju takva netrpeljivost, nervoza i nestrpljenje svakoga ko se suoči sa drugačijim mišljenjem ili ne daj bože kritikom svoje javne delatnosti? I ne radi se samo o političarima. Meni se lično čini da je takvo stanje započelo s antologijskom izjavom onog učesnika Osme sednice (imena mu se ne sećam) koji je odgovorio na pozive za razumom i hladnom glavom čuvenom rečenicom "Naprotiv, nama sad trebaju vruće glave!".