Evo me kako žurim da odgovorim Slobodanu Samardžiću, jer u mom malom stanu u selu Borča nema odveć prostora pa mora da se čeka na red i kad je sto u kuhinji prazan, i ostali spavaju ili se tek bude, i jedina pisaća mašina slobodna. Mogao sam da kažem i stara, ali bi to bilo odveć patetično, iako je to istina.

Vidim da me Samardžić, koga lično poznajem a i on mene, sve braneći, kao kakav fiškal Antonića od mene i moje eristike, titulira kao "ždanovistu", "pogromaša", potencijalnog polpotovca i tome slično, pa mu ja izazvan, u svojoj eristici uzvrćam i tituliram kao "savetnika", "mislioca kontinuiteta" i potencijalnog "ideologa Crvenih beretki", a mogao bih i gore i duže, ali neću jer se poznajemo, jer čovek je pravi gospodin i nosi šešir na glavi i sve tako.

I njegov "logički i mentalni redosled" (mislim na Samardžićev tekst) obrnut je. I on je prvo udario etikete, pa onda izložio argumente, pa evo i ja tako postupam. Sve braneći Antonića "ni krivog ni dužnog" od njega samoga, a sve da bi svoje vjeruju javno obelodanio. Ali, ukućani se bude i moram da požurim. Naravno da su moji argumenti egzistencijalni, kao i Samardžićevi pretpostavljam. Jer, u svojoj javnoj zločinačkoj delatnosti "nacionalni radnici" nisu ni mogli imati, niti su to hteli, nekakvu "misaonu distancu, osim ako ono pozivanje na narod srpski i njegovu zaštitu nije bila ova famozna "distanca". Moj dalekozor na nacionalizam srpski je eto egzistencijalni, pošto on izašavši iz svoje privatne osetljivosti nije više nikakva misaona pričaonica ili eksperiment, o kome govori Samardžić, nego masovni zločin. Zato i rečenica koju navodi Samardžić iz mog pisma: "Zato posle svega biti nacionalista danas u Srbiji znači biti otvoren ili oportun saučesnik u zločinu, dobrovoljnom zločinu" – jeste egzistencijalna i normativna a ne predikativna, kako veli Samardžić. Jer ovo "posle svega" ima normativno značenje, koje Samardžić ne vidi, pošto i on javno nacionalističko divljanje doživljava kao misionarsku delatnost, a ne kao zločin. Ja sam u svom tekstu rekao da nacionalizam može imati različita lica ili maske od onih benignih do zločinačkih, što nije nikakav "misaoni eksperiment", nego naša žalobna egzistencija. Nisam, dakle, ja izjednačio nacionalizam i zločin, pošto mi je ta mentra o kolektivnoj krivici odvratna, jer, za razliku od Samardžića koji uvek govori u ime naroda, ja eto mislim da "narod" ne postoji, što sam i napisao, i zato govorim egzistencijalno i u svoje ime, i ne umem na drugi način. Jer, eto zahvaljujući ovom "misaonom eksperimentu" živeli smo i možda preživeli pa zato pripovedamo u državi koja i nije bila država nego zločinačka organizacija, kako je govorio pokojni Vladan Vasilijević. I mogao bih sada naširoko da pripovedam o zločinima u "državi" u kojoj je predsednik osumnjičen ne samo za ratne nego i za privatne zločine, ali neću i ne mogu, jer mi se utroba prevrće, možda Samardžić ima bolji želudac, i zato velim: Ne pristajem! Ne pristajem na zločine!

I da kažem još ovo na ovu neakademsku temu. Ne postoji kolektivna krivica, ali postoji politička odgovornost za zločine, i o tome sam pisao toliko puta pa neću više. Ja sam politički odgovoran za zločine, kao i Samardžić, pretpostavljam, ili on možda misli da je nevin.

U svojoj zaslepljenosti Samardžić, koji ide u crkvu (ja ne idem), čak i trezvene reči patrijarha Pavla: "Budimo ljudi, iako smo Srbi!" titulira kao "idiotsku šalu", ne videći ponovo da je u pitanju moralno upozorenje a ne predikativna rečenica, jer mu se čini da patrijarh veli "Srbi su neljudi".

Ne pristajem! Ne pristajem na zločine! Jer sam politički odgovoran za njih. Zato i pišem.