Emil Srdanović
Figura i uvreda
Pismo ekselencije Svetislava Basare izazvalo je konsternaciju nekih učesnika polemike zbog poganog jezika a najpre zbog pominjanja "guzatih baba" upotrebljenih ovde, čini mi se, najpre kao stilska figura, koja, opet mi se čini, nema veze s aktuelnim učesnicima ove polemike. Ako grešim, lako me je ispraviti: samo navesti na kog se taj opis, figura, odnosi.
Srđa Popović ide i dalje, pa zamera uredništvu/uredniku što je Basarino pismo "dobilo dominantno mesto". Stvar logički stoji ovako: babe ne bi bile manje guzate da je pismo Svetislava Basare objavljeno kao peto, šesto ili poslednje u polemici.
Razumem, s druge strane, da je neko povređen i da zbog toga oseća potrebu da reaguje pokušavajući da upristoji jezik polemike i da je učini politički i ljudski korektnom. Ali, ne razumem zašto S. Slapšak i S. Popoviću smetaju "guzate babe", a ne smeta im kad Petar Luković, glavni promoter jedne od strana u ovoj polemici, Ljiljanu Smajlović, učesnicu polemike, nekadašnju novinarku "Vremena" a sada "NIN-a", u "preambuli" intervjua sa Srđom Popovićem (prenet tekst u "Vremenu", u okviru polemike) nazove – fašistom.
Pazite, sad ide ključna reč – a Ljiljana Smajlović je, pride, žena. Da li je to "sloboda satire" (Svetlana Slapšak) "hrabrog Perice" (Bogdan Bogdanović) ili jedna strana misli da može, da prostite, da guzi koga hoće, a druga ima samo da se – natrti.