Usled iznenadne navale mazohizma pročitao sam ovaj tekst do kraja. Priznajem da na kraju nisam ništa manje zbunjen nego posle čitanja prva dva pasusa, koji su zapravo bili dovoljno upozorenje da se manem ćorava posla.

Autor u zanosu šiparice opisuje, biće u realnom vremenu, radnju filma koji je glup, naivan, neinventivan i verovatno i gore od svega toga… Ali šta s tim?

Ima loših filmova, kablovske televizije vrve od takvih ostvarenja, mene zanima šta je nagnalo autora da se u tome svemu nauživa, pa da nas još o tome i podrobno izvesti, a u ovoj formi. Još više me muči kako se ova priča našla na stranama uglednog magazina kao što je "Vreme".

Verujem da nije lako napraviti glup film kao što je Ajkulanado; nije lako ni napisati tekst sličan ovom.