Četvrtak. Kao i svaki drugi, osim što je u selo u kome radim stiglo "Vreme", koje tamo inače stiže petkom. Iz kog razloga, nemam pojma. Stižu samo dva broja (u jedinu trafiku u selu) i od ta dva, ja kupim jedno, a drugo se vrati. Selo je 100 odsto radikalsko, i da znaju kakve su novine "Vreme", morao bih pažljivo da ih prenesem od trafike do radnog mesta. Sreća pa ne znaju! Stajem ispred trafike i ajde da reda radi pitam da slučajno nije stiglo "Vreme", kad prodavačica pozitivno klima glavom. Spustim pogled ka novinama i mal’ me ne strefi srčka. Znate i sami koga vidim na naslovnici! Gledam ja njega, gleda on mene i po prvi put u životu mi se dešava jedna neverovatna stvar: razmišljam da li da kupim ili ne. I tako se nas dvojica gledamo i ćutimo, kad prodavačica prekinu tu tišinu sa: 120 dinara. Platim, uzmem "Vreme", okrenem onu facu od sebe, kad naletim na neku babu koju vidim prvi put. "Svaka ti čast! Dođi da te baba Veruša poljubi. Jes’ nas Voja najbolji, a ne ovi kerovi u Srbiji!", kaže baba, a ja tek tad skontam da sam držao "onaj" lik okrenut prema njoj. "O, ne!" Samo mi fali radikalska reputacija. Zamotah novine u tubu. Stižem kući, ispred kuće stoje dve komšinice od kojih je jedna iz najvatrenije radikalske porodice u kraju. I ko za baksuz, odmota mi se "Vreme" i ispade onaj lik. "Ooooo, koje su te novine? Daj da ga poljubim i da kažem Đuri da ide da nam kupi te novine pa da ih uramimo", kaže komšinica, nemajući predstavu koje su novine u pitanju. "Vreme", kažem, a ona mrtva ‘ladna kaže: "E, baš dobro. Treba da sejemo žito, a ne znamo hoće li padati kiša sledeće nedelje!" Osmehnem se, klimnem glavom potvrdno i uđem u kuću da malo odspavam, ne bih li zaboravio kroz šta sam sve prošao zbog toga što je neko stavio "onu facu" na naslovnicu. Nemojte više, molim vas!