Primetila sam i ranije da se Ivan Jević prilično emotivno angažuje u svojim filmskim kritikama. Mislim u redu, takav je lik. Ali sa ovim Da Vinčijevim kodom po meni malo se suviše primio. Pošto sam ja jedan od čitalaca i gledalaca dela koje je kod njega izazvalo onakvu kritiku, spadam (po Jeviću), u ljude koji "ne znaju ništa ni o čemu, ali su, ako im neko sažvaće i uprosti, skloni da poveruju u Nešto". Jedno ipak znam – da bi postala masovno popularna nijednoj vrsti priče nije potrebno da bude uverljiva na racionalnom planu, već na afektivnom, i u tome je baš fora. Zar nije najbolji dokaz za to upravo Priča o Hristu? Zar ona ne "radi" toliku publiku već 2006 godina? Čemu toliki bes zbog jednog filma? Ili je autor ovog prikaza "agregatnih stanja" Da Vinčijevog koda samo zaista takav, afektivan lik?