Analiza rezultata vlade Mirka Cvetkovića će se u javnosti sasvim sigurno sastojati od tri komponente: 1. Rezultati na poslu evrointegracija, koji će obuhvatati analizu uspeha usklađivanja regulative sa evropskom, kao i ispunjavanja haških obaveza; 2. analiza uspeha regionalne spoljne politike i odnosa sa susedima, sa posebnim naglaskom na Kosovo; 3. rezultati u sferi ekonomije, pre svega privrednog razvoja i standarda građana.

S obzirom na to da je u prve dve stavke koje će biti u žiži interesovanja, kada je u pitanju minuli rad Cvetkovićeve vlade, ostvaren određeni pomak u pozitivnom smislu, ostaje treća, za građane, a samim tim i za političare, najvažnija tema o kojoj se može govoriti kada je učinak vlade u prethodne tri godine u pitanju.

I upravo je ovo oblast u kojoj je vlada ostvarila najlošije razultate u svom mandatu. Istini za volju, ne može se prenebregnuti snažan eksterni uticaj koji je izazvala globalna finansijska kriza, ali uprkos tome ova vlada se zaista nije proslavila svojim merama ekonomske politike. Takođe treba pomenuti da se ovde pre svega govori o fiskalnoj, i politici raspodele budžetskih sredstava, dok iz analize treba izuzeti NBS, koja je vodila prilično solidnu i nezavisnu monetarnu politiku u prethodnom periodu. Naime, kada premijer kaže da smo očuvali makroekonomsku stabilnost, nisam siguran koji su parametri iz kojih je izvukao ovakav zaključak, a s obzirom na to da se u ekonomskoj teoriji najčešće kao odlike stabilnosti uzimaju održiv platni bilans i stabilna i neakcelerirajuća inflacija, Cvetkovićeva tvrdnja se može nazvati politikantskom. Činjenica je da što se tiče eksterne zaduženosti nismo u problemu, jer još uvek nismo prešli granicu fiskalne odgovornosti koja je zakonski ograničena na 45 odsto BDP-a, ali je zabrinjavajuće za šta se zadužujemo kad to činimo, jer se umesto za ključne infrastrukturne projekte, te pare često preliju u tekuću potrošnju. Napomenuo bih i to da je politička nemoć premijera dovela do usvajanja Dinkićevih zakona u decentralizaciji i finansiranju lokalnih samouprava, koji će dogodine otvoriti ozbiljnu budžetsku rupu i verovatno nas primorati na novo zaduživanje i promenu zakona koji regulišu visinu duga. Takođe, obećane pa poreknute subvencije poljoprivrednim proizvođačima će dogodine doći za naplatu, a ako se ovako nastavi, vlada će potrošiti znatan deo budžeta iz 2012. godine da bi obezbedila još jedan mandat. Vlada je uradila malo i u oblasti restrukturiranja javnih preduzeća, nastavljajući sa praksom zapošljavanja članstva i gomilanjem kadrova, vršeći ogroman budžetski pritisak koji plaća privreda, u kojoj je prosek plata niži nego u javnom sektoru, što u znatnoj meri usporava naš razvoj, kome nismo pristupili planski, snažno subvencionišući privredne grane u kojima imamo komparativne prednosti, već se nastavilo sa ad hok praksom koja ne donosi rezultate.

Ekonomski rezultati rada ove vlade su zaista loši, pre svega iz razloga političke prirode. Cvetkovićevom kabinetu se možda najviše može zameriti na indolentnosti i nedostatku reakcija, kada su one bile neophodne. Ostaje pitanje da li će određeni pozitivni pomaci u drugim oblastima iščupati loše rezultate u ekonomiji, pitanje je na koje će odgovor dati skori izbori u Srbiji.