Kontekst zavere je svakako širi od opisanog.

Taj mračan period o kome priča Miloš Vasić nije se osećao samo u Beogradu zahvaljujući prije svega internet okruženju. Tako je u SAD i Kanadi u isto vreme krenula akcija "Skupljanje internet potpisa za opoziv vlade Zorana Đinđića".

Peticija je uglavnom kružila među bivšim studentima Mašinskog fakulteta (ja sam sa ETF-a i nisam video nijedno ime od oko 300 već upisanih koje bi me asociralo na familijarnost sa njim) jer, koliko se mogu setiti, inicijator je među ostalima bio i profesor Ljubomir Grujić koga se dobro sećam kao jednog "ozbiljnog Miloševićevog kontrakandidata" na nekim ranijim predsedničkim izborima, kao kandidat "dijaspore". Je l’ to bila slučajnost? Svakako ne. Miloševićevi "kontrakandidati" su uglavnom bili likovi koji su uveliko obrađivani od policije ili vojske, zavisno ko je gde držao "tezgu" ili "honorarno projektovao". Ja i ne mislim da je dotična osoba i bila neki značajan šraf u nizu, ali hoću samo da naznačim širinu akcije koja je bila pokrenuta – do poslednjeg šrafa u nizu, jer je bilo – mi ili oni. Takvu širinu akcije nije mogao dati samo jedan polupismeni siledžija, makar to bio i Ulemek, on je svakako bio samo savetovan.