Dirljivo je drhtanje autora nad nezasluženo tužnom sudbinom onih finih, pravih i samoproklamovano jedinih istinitih demokratoljuba, sa kojima smo se slavno svrstali među šampione najkorumpiranijih država u svetu. Autor, slavni demokrata, nije zapazio da demokratija nikada i nikome nije garantovala pametne, lepe i veoma prijatne vlade, već jedino da će svaka smena vlasti na slobodnim izborima doneti nove metle za efikasno čišćenje legla korupcije. Naravno, onima koji jedino znaju za život u sferi preraspodele onoga što su neki drugi stvorili, uopšte nije ni važno da li je nevaspitanim prostacima sa smrdljivim nogama jedina šansa da prežive i stvaraju dohodak, ako se privreda ratosilja državne, odnosno najskuplje korupcije. Kada nam bude bolje i lepše, biraćemo bolje i lepše, a do tada, čitaćemo ovakve pitoreskne članke – iz razonode.