POŠTA

Miloš Vasić

Izostavite me – ili polemišite!

"O poštenju i skandalima"; "Vreme" br. 624

G. viši naučni savetnik Kosta Nikolić izvoleo me je bez ikakvog povoda nazvati raznim imenima u prošlom broju "Vremena". Polemišući sa sasvim drugim ljudima o sasvim drugim stvarima, g. viši naučni savetnik onako je, usput, počeo od mene kao od već uspostavljenog etalona, tj. merila "nekorektnosti", "neukusa" i "elementarnog nepoznavanja istorijskih činjenica", da bi se zatim okomio na izvesne – ali neimenovane – svoje protivnike iz vlastitog istoričarskog esnafa. Njih g. viši naučni savetnik optužuje – između ostalog – da govore o "činjenicama neistinitim i lažnim", što već pruža izvestan uvid u njegovo baratanje logikom i naučnim metodom, ali to je njegov problem.

Moj problem je u tome što ne mogu da pređem preko sistematskog odbijanja da se inače veoma jednostavna poenta mog teksta u "Vremenu" od pre dve-tri nedelje razume. Umesto toga, taj se moj tekst već po drugi put besplatno i zdravo za gotovo proglašava "neukusnim" itd., bez ijedne reči o predmetu spora. A predmet spora veoma je jednostavan i svodi se na pitanje – ko je i zašto pobedio u Drugom svetskom ratu? Poenta je na zašto, jer se barem nadam da je svima jasno ono ko. U hladnoj i nepristrasnoj analizi – za koju su u kritikovanom uõbeniku čak date jasne, mada prikrivene natuknice – dolazi se do objašnjenja koje sada neću ponavljati, jer – očigledno – g. viši naučni savetnik i njegove kolege time ne žele da se bave. Njima je lakše da zavijaju u istom čoporu sa "umerenim nacionalistima", to jest novokomponovanim antikomunistima koji su (da citiram dva glavna urednika sa kojima volim da radim, Adama Mihnjika i Dragoljuba Žarkovića) "još gori od komunista". Što se mene tiče, Srbija je slobodna zemlja i gospoda viši naučni savetnici mogu svoje novokomponovane ravnogorske resantimane da nude na tržištu koliko god hoće, sve nadajući se u novu konjunkturu postmiloševićevskog "umerenog" nacionalističkog kontinuiteta; ali molim da se u toj rasprodaji ne vređaju elementarna inteligencija, moral i zdrav razum njihovih neistomišljenika. Pogotovo ne apelima da se njihov uõbenik poredi sa hrvatskim uõbenikom, jer je o istom smeću reč, ama sa drugom nacionalističkom mitologijom. Da je g. viši naučni saradnik pratio hrvatsku štampu ("Feral Tribune", na primer) bio bi pročitao veoma dobro utemeljene i razorne kritike tog istog hrvatskog uõbenika koji mu služi kao alibi, kritike veoma uporedive sa kritikama izrečenim na stranicama "Vremena". Ali gospodu više naučne saradnike to ne zanima; oni čeznu da tuđi uõbenici budu podjednako nacionalistički, ne bi li se udobnije osećali pišući svoje nacionalističke uõbenike. A i to je samo jedno od lica bratske ljubavi nacionalista svih pasmina na Balkanu: oni su jedna zaraćena strana u ovoj našoj drami, a svi ostali su druga zaraćena strana; treće strane nema. Saveznici su Milošević i Tuđman, Šešelj i Šeks, Šljivančanin i Gotovina; mi ostali, antifašisti ili samo običan pristojan svet koji nešto pamti, samo smo omrznuta strana u obe države, jer ne zavijamo u istom čoporu sa njima.

Nije moja krivica, gospodo viši naučni i ostali savetnici, što vaša strana nije uspela da pobedi u Drugom svetskom ratu, već je to krivica te iste vaše strane. Drugim rečima – bili su glupi, pa su izgubili rat, jer da su bili pametni, bili bi ga dobili; sasvim jednostavno. Nema te revizije istorije koja će ispraviti pogrešne strateške i taktičke procene poražene strane u jednom sukobu takvih razmera kakav je bio Drugi svetski rat. Nema tih nepoznatih istorijskih činjenica ("istinitih" ili "lažnih") koje će od Nezavisne Države Hrvatske napraviti silu pobednicu u tom ratu, od naših nesrećnih ravnogoraca "moralne pobednike" izgubljenog rata, a od Milana Nedića i Mite Ljotića antifašiste. Posao istoričara nije samo da objasne šta se desilo; mnogo važniji posao je da objasne zašto se baš tako desilo, a upravo na tom pitanju – zašto? – padaju naši uõbenici novokomponovane istorije, srpski ili hrvatski, svejedno.

U svetlu svega ovoga najljubaznije molim gospodu pisce uõbenika, više naučne saradnike i ostale revizionističke istoričare da me ubuduće izostave iz svojih usputnih preambula za učene sastave koje imaju nameru da objavljuju u ovom nedeljniku – ili da izvole ući u polemiku sa onime što sam napisao ja, iznad mog potpisa, pa im se u tom smislu srdačno preporučujem.

Iz istog broja

Branislav Mišić

Mrtvo more

Branislav Mišić, Beograd

Dr Branislav Anđelković

Pogrešno o SAS-u

Dr Branislav Anđelković, London

Zlatko Crnogorac

Ozbiljan lapsus

Zlatko Crnogorac, elektronskom poštom

Bogoljub B. Jovanović

Barem da ne psuju

Bogoljub B. Jovanović, elektronskom poštom

Ljiljana Smajlović

Velika podvala

Ljiljana Smajlović

Rodoljub M. Milošević

Javna opklada sa Đinđićem, Dinkićem i Đelićem

Rodoljub M. Milošević, bankarski revizor

Veks Gastel

Različiti aršini

Veks Gastel, Zrenjanin

Mirjana Mišić

Ruženje naroda

Mirjana Mišić, Beograd

Zoran Popović

Olaka dijagnoza

Zoran Popović, elektronskom poštom

Momčilo Pavlović

„Lako je blejati, teško je davati mleko“

Momčilo Pavlović, Beograd

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu