Postoji legenda o srednjovekovnom manastiru sv. Jovana u okolini Požarevca, od koga su danas ostali jedva temelji. Prema narodnoj priči (mada se o tome zna i u crkvenim krugovima), u vreme kneza Lazara ovaj manastir je služio kao neka vrsta sanatorijuma, kao što je, verovatno, bio bar po jedan takav manastir u svakoj od oblasti ondašnje Srbije. A onda je u nekom periodu, manastir sv. Jovana proširio svoje delovanje na oblast, što bi Ameri rekli, "rehabilitacije zabludelog sveštenstva" (srpski: Pahomije, Ilarion, Filaret…), i svi ti manijaci su bili smešteni zajedno sa mentalno obolelom i zaostalom nejači. Posle izvesnog vremena, dođe glas do kneza da se u tom manastiru orgija, banči i siluje, a da je glavešina tog manastira ubijen. To je bilo razbesnelo kneza, i on naredi da se manastir spali zajedno sa mučiteljima i mučenima. Za mentalni sklop ljudi u četrnestovekovnoj Srbiji nije bilo ništa loše u tome da se spale oni kojima je majka priroda oduzela fizičku normalnost zajedno sa onima kojima je oduzela ljudsku i moralnu, ali urlanje i zapomaganje koje se čulo iz zabuktalog manastira ostavilo je traga na lokalnom stanovništvu koje mu je dalo naziv koji je ostao do danas: "manastir svetog Jovana Pustog".

I čitavoj ovoj priči su, naravno, dodavane: vile, duhovi, bauci i ostale karakondžule, ne bi li se sve uobličilo i umetnulo u klasičan mitski mozaik Srbije.

Koliko je potrebno bola, poniženja i tuge silovane dece i njihovih roditelja, pa da se srpsko sveštenstvo zapita, kako bi, recimo, zvučalo ovo: hram svetog Save Pustog, manastir Mileševa pusti, pusti manastir Hopovo…?