Interesantno umovanje čitaoca Maria Kalika: filozof sam, ergo, ljubitelj sam istine, ergo, moram podržati sve što je Milošević govorio i radio. Vođen takvim rezonom, ni ne trepnuvši je u stanju da genocid u Bosni strpa pod znake navoda, a shvatanje neophodnosti ulaska u EU (koje prema rezultatima poslednjih izbora poseduje 2.300.000 građana Srbije, a odranije ga ima i oko 500 miliona Evropljana) proglasi političkom ezoterijom.

Ako gospodin Kalik zaista iskreno zastupa mišljenje kako svačije mišljenje tobož ima jednaku težinu, zbog čega se u preko dve šlajfne teksta upinje da pokaže kako su stavovi koji se kose s njegovim "nelogični" i "apsurdni"? Da li mu srce toliko krvari za devedesetima da čak ni danas, kada smo se iz njihovog blata počeli iskopavati, ne može da se obuzda od kačenja etiketa stranih plaćenika i domaćih izdajnika? Drugim rečima, zašto se tako teatralno gromoglasno buni protiv Pančićevih reči kad i sam – opravdano – pravi razliku između "nas" i "njih"?