Aleksandar Nikolić je legenda ne samo naše već i svetske košarke. Potvrda toga je prijem (pre par godina) u američku košarkašku "Kuću slavnih". Ipak, kako Beogradska arena treba da se zove, ne bi trebalo da bude stvar emocija i naklonosti. To treba da bude isključivo ekonomsko pitanje. Građani Beograda i Srbije su godinama, na ovaj ili na onaj način, izdvajali novac za izgradnju te dvorane. Zbog toga bi bio red da se tako olako ne zanemari mogućnost da istim građanima povrati nešto od uloženog novca. Ima više smisla naplatiti od neke velike kompanije da dvorana nosi naziv po njoj nego dati joj ime bilo koje znamenite ličnosti iz našeg sporta ili umetnosti. Isti novac bi trebalo uložiti za javne/komunalne radove u nekoj sredini u Srbiji (namerno ne pišem Beogradu jer je Beograd natprosečno razvijen u odnosu na ostale krajeve). Ne mora da se radi o milionima evra. Svaka hiljada može da se iskoristi da se uradi nešto za opštu dobrobit građana Srbije tj. nekog mesta u Srbiji. Okrečiti tri fasade, prefarbati metalnu ogradu na ulicama, zasaditi cveće u žardinjere. Mali projekti od kojih građani Srbije imaju korist. Od toga se živi i od toga se ima koristi. Raduje me inicijativa mnogih naših istaknutih košarkaških profesionalaca, ali postoje i drugi načini da se odužimo prof. Nikoliću za sve što je učinio za srpsku košarku. Narod u Srbiji ne živi toliko dobro da bi se olako odricao ovakvih potencijalnih izvora prihoda. Trebaju nam socioekonomski uslovi koji će pomoći da stvorimo nove Aleksandre Nikoliće, a ne da nam većina istaknutih stručnjaka i igrača radi u inostranstvu. Isti će odlaziti u inostranstvo na rad dokle god prosečan čovek u Srbiji ne bude zarađivao dovoljno da ulaznice za košarkaške utakmice može da plati nekoliko desetina evra. A prosečan radnik u Srbiji neće zarađivati dovoljno dokle god ne budemo znali da iskoristimo svaku finansijsku mogućnost za otvaranje nekog posla koji će omogućiti da naši građani više rade i više zarađuju.