Ovih dana potrošeno je mnogo reči i hartije o veronauci, o grandioznom Hramu Sv. Save, o simbiozi Crkve i države. Neki će reći, što manje sekta, to veće ambicije, ali nije, SPC je ipak deo velike hrišćanske zajednice. Ono što je remarkable to je da je jedan opskurni kult najsiromašnijih Jevreja, rimskih gladijatora i kurvi, čije vođe su grmele protiv bogataša i državnih funkcionera, kasnije postao vera najbogatijih ljudi na svetu. Taj fenomenalni put uspona, od ranih hrišćana koji su se okupljali po katakombama, rupama i pećinama, do graditelja velelepnih hramova koji se napinju da visinom i zapreminom nadmaše svoje konkurente, zaista je optimistička slika jednog ogromnog uspeha i inspiriše sve one koji nečemu u životu teže. Zaneseni tim uspehom hrišćanski lideri katkad umeju i da preteraju, kao kad se slikaju sa mitraljezima u rukama, zidaju svoje bogomolje na temeljima sveže porušenih džamija (srećom više ne spaljuju naučnike i veštice) ili se ljute na nedužne (možda neoprezne) člankopisce kao što je g. Živkov, ali to su dečje bolesti jednog novog društva koje se koprca da bude demokratsko. G. Živkov je u jednom članku nesrećno upotrebio jedan kolokvijalni izraz (&. Da sam ja neki đavo u SPC &) (&đavo u SPC? Majku mu? Nije čudo da se onaj popa onako razgoropadio na njega) i došlo je do varničenja, ali tu je trebalo imati osećaj za meru i dostojanstvo, jer g. Živkov (možda naš novi ambasador u nekoj afr. državi) nije imao nameru da satanizuje SPC već je samo, doduše naivno i nepažljivo, hteo da bude slikovit. Đavo u ovom kontekstu znači budža, krupna zver, važna ličnost. Neko od uticaja. Ja se ne bih mnogo uzbuđivao zbog toga. Ipak, čini mi se da je g. Živkov mogao upotrebiti nešto prikladnije, čak je možda i budžovan, ili buzdovan, prejak, ali đavo sigurno nije baš najsrećniji izraz. Mi smo u školi imali veronauku i kao mali dugo sam se čudio ko su Izrailjci, ko je sv. Jovan, Hristos. Tek kad je Hitler upao u Jugu to sam (donekle) shvatio, počeo da čitam Stari i Novi Zavet. U gimnaziji smo imali svašta pod veronaukom, i slabo se danas čega sećam, ali pamtim jednog popu koji nam je pričao kako je sirotica Marija (Hristova majka) nosila u hram (ni to nisam znao, šta su hram i žrtva) za žrtvu u cegeru dve golubice dok su bogataši nosili ovnove i volove. Pamtim prof. Najdanovića i njegove viceve, kasnije Đoku Slijepčevića koji je imao šaku kao ripidu, ozbiljno se borio protiv komunizma i večito citirao Dostojevskog. Nije nam nikada rekao da je Dostojevski bio veliki prijatelj sa Pobedonoščevim, velikim dostojanstvenikom u rus. sinodu i tvorcem Teorije Trojstva (koji naši istoričari pripisuju Ustašama), a koja je nalagala da se rusko-jevrejsko pitanje (Rus ne može biti Jevrejin, tako piše u njihovim ličnim kartama) reši tako što će se jedna trećina ruskih Jevreja pretopiti u Ruse, jedna pokrstiti, a jedna biti fizički uništena. U veronauci, kako je nama bila predavana, bilo je svačega, ali rasprava o njoj se, u krajnjoj liniji, svodi samo na jedno. Na izbor između učenja jednostavne i razumljive Teorije kreacije, teško razumljivih, često kontroverznih teorija raznih heisenberga i oppenheimera. Sve religije, a i ono što mi danas zovemo nauka, proučavaju ovaj svet (neophodno za opstanak naše vrste) pokušavajući da razumeju strahovite sile koje nas okružuju i čije smo krhke igračke, i trudeći se da ih nateraju da rade za naše dobro. U tom cilju je Vatikan, 1981. god. sazvao konferenciju o kosmologiji kojoj su prisustvovali najvažniji naučnici našeg vremena. Vatikan nije hteo više da pravi gafove. Papa je rekao da treba proučavati zakone prirode i vasione, ali ne treba se mešati u sam Božji Akt Stvaranja Sveta – Veliki Prasak. Jedan od rezultata veronauke u osnovnim školama mogu da budu razbijeni nosevi zbog raznih verskih dogmi (zato ne treba učiti veronauci decu u osnovnoj školi, već u višim razredima, i na univerzitetu, kad su u stanju da jasnije sude o teorijama), ali ono što je mnogo važnije (?) to je da se treba opredeliti za ISTINSKU nauku. Kako da ostavimo dečji duh otvorenim i sposobnim da zdravo rasuđuje?