Sticajem okolnosti imao sam prilike da on–line slušam veliki deo direktnog prenosa suđenja Miloševiću. Moram da priznam da sam početak suđenja sačekao s prikrivenom zluradošću da je napokon naišao na igrače jače od sebe i da će dobiti šta je zaslužio (uostalom ja i dalje mislim da je on najveći krivac, mada ne i jedini, zbog toga što sam ja apatrid a moje dete odrasta na tuđem jeziku). Međutim, kako je suđenje odmicalo, polako sam menjao mišljenje. Smetala mi je nepripremljenost tužilaštva, svedoci koji očigledno lažu (a pri tome ih niko ne poziva na odgovornost), očite kontradiktornosti, što je otišlo toliko daleko da posle cele priče i izvođenja dokaza više nisam siguran da li je Račak zaista masakr ili se radi o veštoj montaži.

I onda se i to desilo. Negde nakon tri meseca suđenja ja sam s mukom priznao najpre svojoj supruzi, a onda i svojim prijateljima: "Počinjem da ‘navijam’ za Miloševića". Naravno, ne u pravom smislu te reči, ali počelo je da mi se čini da u svemu tome nešto debelo ne štima, a on je uprkos svojoj neosetljivosti, ciničnosti i držanju političkih govora, uspevao da koristi svoju neosporno visoku inteligenciju da zapetljava svedoke, da postiže poene, i to ne samo kod svojih simpatizera.

S druge strane, tužilaštvo je, iako je nespretno pokušavalo da navede da je ovo primer individualizacije zločina, u nekoliko poteza navelo priču na temu o krivici naroda. Da li u tome gospoda iz ove polemike vide dodatni razlog za svoje tvrdnje da Srbe kao genocidan narod treba denacifikovati.

I konačno, svedočenje Radeta Markovića kao svedoka optužbe je bilo potpuni fijasko. Ne ulazim sada u to da li je on govorio istinu, ali pitanje je kako bi na sve ovo reagovala porota da je ona ta koja odlučuje u ovom postupku. (Napominjem da anglosaksonsko pravosuđe poznajem samo iz američkih filmova, a u njima se, kada takve stvari koje brane optuženog iznese jedan od ključnih svedoka optužbe, suđenje prekida.)

Pri svemu tome imam jako malo sumnji da Milošević jeste kriv (ne samo prema srpskom narodu kako to spočitavaju oni koji su zagovornici teze da mi treba da mu sudimo, nego pre svega prema drugim narodima), niti (kao verovatno on sam i većina posmatrača) imam dilemu da će biti osuđen. Ono što se meni nameće kao dilema je to što ozbiljna uzročna povezanost između njega i nesumnjivih zločina nije dokazana, a takođe ni neki zločini koji su poslužili kao okidač za neke kasnije događaje nisu potpuno razjašnjeni, pa čak ni dokazani.

Upravo stoga mislim da su i "Vreme" i B92 maksimalno objektivno preneli ono što se dešavalo u Haškom sudu proteklih sedam meseci. Koliko se to nekome sviđa drugi je problem.

Istovremeno dovoditi takvo pisanje u vezu s time da je i taj medij postao nacionalistički ili, još gore, nacistički i promiloševićevski pokazuje elementarnu političku nepismenost, potpunu ostrašćenost a takođe i priličan nivo nevaspitanja i nekulture u načinu komunikacije.

Gospodo koja se zalažete za denacifikaciju celog naroda, s potpunom i svesnom namerom da vam na nimalo prijatan način neke stvari stavim do znanja, želim da vam kažem da smo u stravičnim događanjima poslednjih deset godina na tlu bivše Jugoslavije svi strašno puno izgubili. Neki su izgubili državu, neki krov nad glavom, neki zavičaj, neki su postali apatridi, neki invalidi, neki izgubili duševni mir, a neki, što je i najstrašnije, i jedino nenadoknadivo: svoje najbliže kojih više nema. U ime svih njih, poštovana gospodo, istina, koja nije crno-bela, mora da se sazna i krivci moraju da budu kažnjeni, ali svi i bez izuzetaka, a za mene su krivci i oni koji su bombardovali moje dete i oni koji su ih nagovarali da to bombardovanje produže. Jer, da li je život moje koleginice, koja je u osmom mesecu trudnoće poginula na pijaci u Nišu, samo kolateralna šteta ili možda i njena porodica, ili porodica mog kolege čiji je otac poginuo u istom napadu, takođe treba da bude denacifikovana kao dželati. Ne gospodo, oni su žrtve, kao i muslimani Srebrenice, kao građani Sarajeva, kao Albanci, a zatim i Srbi na Kosovu. Odgovornost ima ime i prezime, ali se plašim da suđenja poput ovog u Hagu neće pomoći da se do prave istine uskoro dođe. A tome će još manje pomoći pljuvanje po onima koji se trude da o tom suđenju, kao i o gomili stvari pre toga, pišu objektivno.

Gore navedoh da smo u proteklih deset godina svi strašno puno izgubili. Greška, nismo svi. Postoje i oni koji su dobili. To su ratni profiteri za koje svi znamo. Plašim se da se u ovim ratovima na našim prostorima stvorila još jedna kategorija ranije nepoznatih ratnih dobitnika: antiratni profiteri.

Ko razume shvatiće, onim drugima ništa ne može pomoći, osim Boga možda.