Čitajući u "Vremenu" "Portret savremenika – Boris Tadić", setio sam se jednog događaja iz 2000. godine. Bilo je veče, 5. oktobar 2000. godine, i ja sam bio na demonstracijama. Već su bili zauzeti Skupština i RTS, i narod je proslavljao pobedu nad režimom. Na Terazijama se nalazila radnja Marka Miloševića sa ironičnim imenom – Skandal, sa skupom robom. Naravno, deo ljudi je hteo da iskali bes na imovini Familije, pa su navalili na radnju da je lome, a neki su počeli i da kradu robu. Već je bilo dosta ljudi, videlo se da je neka"frka", pa sam i ja prišao da vidim šta se dešava. Vidim dvoje ljudi ispred jako ljute i agresivne mase. Jedan nešto priča i objašnjava ljudima, buka je, ne čuje se jasno šta priča. Drugi, u kožnoj jakni, vrlo razvijen, nije se šaliti s njim, u gardu. Ja pomislih: "Nisu valjda neki SPS-ovci da brane Markovu imovinu? To je samoubistvo! Rastrgnuće ih." Tad niko nije znao ko je Boris Tadić, ali kada smo čuli šta govori masi, zapamtio sam ga. Taman me je počelo bivati sramota što su neki iskoristili 5. oktobar za malo pljačke po ulici, kada sam čuo čoveka koji govori: "Nemojte lomiti i pljačkati, to nije više Markovo, svoje lomite." Tada se njegov telohranitelj pobio sa više demonstranata u tom opštem metežu, osetio sam ponos… i zapamtio Borisa. Kažem vam, trebalo je imati petlje stati nepoznat pred rulju koja te ne sluša i reći to… Radnja je već bila razbijena, ali važan je čin… i ljudi su ga poslušali…

Za mene to dosta govori o čoveku.