Malo koji kodeks ima tako solidno utemeljenje u kolektivnom pamćenju i zabludama kao oficirska čast ("Časna oficirska…"). Taj rastegljivi pojam ipak ima svoje granice, kao i svoja granična područja. To su svojevrsne zone sumraka u kojima je teško prepoznati obrise dogovorenih oblika. Evo dva primera koji, svaki na svoj način, govore o toj brižljivo negovanoj biljki izloženoj iskušenjima.

Godine 1955. u Beograd je stigla delegacija SSSR-a, u punom sastavu i s tonom pepela za posipanje. Poseta je našem narodu predstavljena kao kolosalna pobeda mudre državničke politike, itd, itd. Potpisana je, kakav je i red, Beogradska deklaracija, no nije ona poenta ovog primera. Šta se dogodilo posle napornih pregovora u kojima niko nije trebalo da bude glup i slab? Zaselo se, onako drugarski, da se zalije i zatrpa dobro obavljen posao. U atmosferi tipa "dobro, šta je bilo, bilo je – ipak smo mi braća" neki nakićeni sovjetski maršal, ili tako neko mnogo važan, cmakao je sve okolo i slinavio nešto o bratskoj ljubavi. Rezervni general i aktivni policajac uvek koncentrisani Krcun odgovorio mu je, kao za sebe: "Kad biste vi samo znali koliko smo mi vas voleli…"

Drugi primer predstavlja sećanje na generala koji se proslavio za vreme onih jezivih, ponižavajućih dana bombardovanja, kada su bogovi u pilotskim skafanderima odlučivali o našoj sudbini i izazivali kolateralne štete i asocijacije. Pošto sam vazduhoplovni hobista, nisam imao nikakvih iluzija kako će se čitava priča završiti, pogotovo ne od onih dana kada su počeli da bombarduju i danju – kada prave odbrane više nije bilo. Čak i tada sam iščekivao vrhovni Drugi dnevnik kako bih čuo umirujući i ohrabrujući raport Prvog vojnika Kosova. Mršavi, ozbiljni general, odmereno je, i uz korišćenje brojeva (u koje smo želeli da verujemo), izlagao, ostavljajući tako tračak nade: da tamo ipak ima nekog ko vlada situacijom i brine o našima, ko zna šta radi, neko s kim se ne može tek tako, čije ime neprijatelj izgovara sa strahopoštovanjem; neko ko će, kada svi mostovi, izvesno je, budu srušeni, voditi borbu. Ovih dana slušam tog generala, penzionisanog, takoreći najurenog, naslednika naših slavnih vojvoda i načelnika. Kuda ode, gde nestade ona lapidarnost, izričitost, koncentracija i ubedljivost? Gledam kako se, već vidno pogođen i čudan u civilki, batrga i koprca u živom blatu politike, prirodnog neprijatelja svakog vojnika.

Da podsetim: kada se posle neminovnog "vojno-tehničkog sporazuma", general javio s Kosova pre povlačenja, slika je bila sledeća: iza njega je stajao stroj ljutih profesionalaca, posivelih, pocrnelih od napora, a on je, neubedljivo i mehanički pokušavao da nas ubedi u nemoguće. Ako je bio ogorčen, onda je skrivanje tog ogorčenja u njegovom slučaju bilo podvig. Mislio sam, čak se i ozbiljno zamislio, da će kao izdanak čestitih i časnih srpskih oficira i vojskovođa izaći iz priče onako kako su to kroz istoriju činili mnogi njegovi prethodnici i za nevažnije stvari. Niko nije morao da mu ponudi samurajski mač, makar simbolično. Zašto to nije uradio, biva jasnije ovih dana kada se čak i u temeljnom, sistematičnom "Vremenu" tako brzo premestio na margine. Gotovo da sam zaželeo da mu pošaljem telegram (podsećanja, upozorenja, prekora) s istim sadržajem (ali različitom pravopisnom obradom) koji je – njegov kolega pre 47 godina izgovorio: "Kad biste Vi samo znali koliko smo mi Vas voleli…". Uostalom, tom rečenicom trebalo bi da započne i da se odmah završi razgovor sluge i gospodara, svih onih koji su pristali na takav odnos.