Samoubilački hrabra odluka izvesne Lidije Popović da usred hrvatskog Dubrovnika popije kavu i svoje mentalne impresije podeli s čitaocima "Vremena" u rubrici "Vreme uživanja" ostavila bi me savršeno ravnodušnim da na kraju ovog potresnog eseja nije stigla efektna Lidijina patriotska poruka s gotovo tragičnim posledicama: kako sam ja lično, Petar Luković, kolumnista splitskog tjednika "Feral Tribune" upropastio njen boravak na Stradunu!

Citiram: "Profesionalna radoznalost nagnala me je da investiram u aktuelno izdanje neprevaziđenog ‘Feral tribjuna’. Na strani 30, u tekstu o stanju u Srbiji, između ostalog stoji da je "(… ) svekoliko srpski manastir Hilandar, na grčkoj teritoriji, zahvatio mahniti požar koji je – kao adekvatna i nadasve pravedna božja kazna – uništio dve trećine zgrada (… )’. Neprijatno iznenađena i zatečena nedostatkom očekivane objektivnosti čuvenih novina, pogledah ko je autor. Kad ono – naš Petar Luković. Kafa više nije bila onako aromatična, čak mi se učinilo da se u tih nekoliko trenutaka ohladila. Kako čovek da uživa u nečijim tuđim lepotama, kad se letimičnim pogledom na tamošnji tisak seti koliko mi malo poštujemo svoju tradiciju? Moj jednodnevni utisak naveo me je na zaključak da je s komšijskim kravama sve u redu. Da Bog spasi naše."

Ako sam dobro shvatio, nadnaravne demonske moći "našeg" Petra Lukovića uspele su da u trenutku promene ukus kave, da je ohlade i da potom, verovatno, zalede autorku koja, paralizovana od užasa pred rečima "božja kazna" , još uvek sedi u nekom dubrovačkom kafiću kao nepokretni srpski eksponat, proklinjući dan kad je stigla u Dubrovnik i kupila (gonjena "profesionalnom radoznalošću") "Feral Tribune". I pre nego što je kupila "neprevaziđene" novine u kojima – gle! – radi netko kao ja, sasvim slučajno čovek koji je u tom istom Dubrovniku boravio bar desetak puta u poslednjih dve godine – Lidija je bila uplašena ("u jednom trenutku sam shvatila da govorim tiše nego obično… moguć razlog bio je da ne skrećem pažnju na svoju kristalno čistu ekavicu"), nezadovoljna ("na vidnim mestima postavljene su table koje s legendama u obliku kružića i trouglića označavaju pogođena mesta tokom ‘agresije srpske i crnogorske vojske’. Pažnju privlače najbrojnije oznake, objašnjene sintagmom ‘direktni pogoci u pločnik’, što na beogradskog turistu deluje iritantno zbog moguće propagandističke konotacije") ili makar oprezna ("Sasvim slučajno, jedna još uvek elegantna dama u godinama počela je da nam pripoveda o Boninovu, dok smo se – zadivljeni – šetali po ovoj četvrti iznad starog grada. Prepustila sam razgovor svojim prijateljima koji govore ijekavicom, dok sam sama zainteresovana klimala glavom. Ova odluka predstavljala je pokušaj da, linijom manjeg otpora, izbegnem moguću neprijatnu raspravu").

Matematički zbir Lidijinog straha, nezadovoljstva i opreznosti – sveden na prostu konstantu da ne želi ništa da zna o granatiranju Dubrovnika, da ima dojam kako je riječ o "propagandističkoj konotaciji", šta god to značilo a ne znači ama baš ništa, da neće da razgovara s meštanima o bombardovanju ("iako mi se ukazala prilika da, možda, dobijem svedočanstvo iz prve ruke o tim događajima"), da holivudski pokušaj da ostane gluvonemo-autistična i da ćuti, klimajući glavom, kako je ne bi na licu mesta zaklali ili zapalili kao one čuvene "automobilske gume" lansirane iz medijskog centra miloševićevske propagande – završio se, naravno, tragično: saznanjem da ima onih bezbožnih, daleko bilo, Srba koji misle da je požar u Hilandaru pravedna i adekvatna božja kazna, između ostalog upravo zbog Dubrovnika u kojem je Lidija boravila pod svetosavskom parolom "Ništa nisam čula, ništa nisam videla, samo sam pila hladnu kavu".

Sasvim privatno: kad god da odem u Dubrovnik, a idem često, govorim srpski s "kristalno jasnom ekavicom", razgovaram s Dubrovčanima, ne ćutim i ne klimam glavom da "linijom manjeg otpora izbegnem neprijatnu raspravu", kristalno jasno kažem da je Miloševićeva JNA s perverznim uživanjem bombardovala ovaj grad i da u tome nema nikakve "propagandističke konotacije", tvrdim da su u pitanju agresija i ratni zločin, dodajem da su "kružići i trouglići" mesta zločina na kojima je ubijeno i ranjeno stotine stanovnika grada u kojem Lidija Popović pije kavu, nažalost, ne tako aromatičnu i toplu, jer joj je ugođaj beogradskog turiste pokvario nitko drugi nego ja, myself.

Zbog čega se osećam vrlo ponosnim: jer "Kava u Dubrovniku" nije "Vreme uživanja" nego "Vreme granatiranja". O čemu, božjom odlukom, plameni jezici u Hilandaru govore na svoj, kafeinski, ledeno vatreni način.