G. Lojpur navodi jedan svoj govor u Komisiji za istinu i pomirenje, gde je između ostalog rekao da se sa stradanjem Sarajeva ništa ne može meriti, da je to najtamnija mrlja na savesti svakog od nas pojedinačno. Ja mislim da nije tako. Uopšte ne osporavam težinu sudbine i veličinu stradanja Sarajeva, ali zašto bi to bila neizbrisiva mrlja na savesti svakog od nas, pretpostavljam Srba? Činjenica je da je SRJ pomagala Republici Srpskoj, činjenica je da su pojedinci iz Srbije i Crne Gore ratovali, svojom voljom, u vojsci RS, ali zašto bi to bila mrlja na savesti svakog od nas? Jugoslavija se početkom devedesetih godina raspala zato što su njene etničke komponente otišle svaka na svoju stranu, nisu htele zajednički jugoslovenski identiet, već su želele da budu "svoje na svome". U svetlosti tih zbivanja sasvim je prirodno da su Srbi pomagali svoje, radilo se i o preživljavanju neboračkog srpskog stanovništva u RS, koje je slabo ko pomagao. I druge su zajednice solidarne, ne samo s pripadnicima svog plemena ili vere već i sa stranim državama prema kojima osećaju bliskost. Nisu li u Novom Pazaru Bošnjaci (kako se sada nazivaju) proslavljali pobedu jednog turskog tima, a kasnije napadali i tukli neke Srbe koji su se veselili zbog pobede jugoslovenske reprezentacije, i to ne nad Turskom! Ako bi neko rekao da je situacija takva zbog ratova devedesetih godina, primetio bih da je tako i ranije bilo, za šta ću dati jedan mnogo ozbiljniji primer. U knjizi Ustaše i Treći rajh (II deo, izd. Globus, Zagreb) ugledni hrvatski istoričar Krizman piše, na strani 176, da je prekid diplomatskih odnosa Turske s Rajhom delovao, prema nemačkim izvorima, izvanredno nepovoljno na bosansko-hercegovačke muslimane; taj prekid odnosa se dogodio početkom avgusta 1944. godine. Malo dalje, na strani 184, Krizman piše da je do kraja septembra te godine dezertiralo 2000 pripadnika 13. SS divizije Handžar, zatim da je bilo još dezertiranja u toku oktobra i novembra, o čemu je obavešten i Hitlerov glavni štab. U knjizi Waffen SS (izd. Weapons Book, Ballantine, London), koju je napisao engleski vojni istoričar Keegan, na str. 157. piše da je ta divizija rasformirana 1944. godine. Znači da je ta divizija, sastavljena od dobrovoljaca, za Nemačku postala neupotrebljiva pošto je Turska krajem 1944, doduše samo formalno, objavila rat Nemačkoj, koja je upravo tada počela mobilizaciju omladine od šesnaest i po godina naviše. Mislim da je ovoliko dovoljno da bismo jasno videli da su Bošnjaci bili skloni Turskoj kao nekoj vrsti druge otadžbine davno pre raspada SFRJ; to je jednostavno činjenica koju ne treba komentarisati (o pristajanju uz Hitlera da ne govorimo). Zašto bi onda Srbe iz Srbije ("Srbijance") trebalo optuživati ako su bili solidarni sa Srbima preko Drine? Još nešto, u Dejtonu je potpisan sporazum koji je priznao i garantovao srpski entitet u BiH. Priznat je, u znatnoj meri, cilj za koji su se tamošnji Srbi borili, ali, što je najvažnije, priznato je i postojanje njihove vojske, dakle one iste koja je bombardovala Sarajevo. Osim određenih pojedinaca, koje traži haški sud, vojnici i oficiri te vojske punopravno služe RS; njih treba pitati (naročito starešine) da li se stide zbog bombardovanja Sarajeva, a ne Srbe iz Kruševca ili Kikinde.

Zbog svega navedenog mislim da vikanje "Pokaj se, pokaj se", kako je to odlično opisao g. Cerović, može imati samo suprotan efekat od očekivanog. Inače, i ja se u potpunosti slažem s gonjenjem ratnih zločinaca.