Onaj ko nije imao prilike da se u posleratnim godinama prošeta kroz neki grad bivše Jugoslavije, neće imati baš najjasniju sliku o tome šta je i gde zapelo kad su u pitanju "istina i pomirenje". Na primer, u Sarajevu ’99. ili 2002. godine, u centru, samo na osnovu zaostalih rupa od gelera ili dosta oštećene Gradske vijećnice, mogli ste zaključiti da se tu nedavno vodio ulični rat. Miljacka, olimpijski plamen, hotel Evropa, slastičarna Egipat. čak i po zlu poznata pijaca Markale. Sve je to prividno u najboljem redu. Da li zbog patrola Sfora ili jednostavne želje ljudi da pokušaju živeti normalno, tek, tako je. Ipak, detalji govore drugačije. U delu koji je pod srpskom ingerencijom teško da možete naći ugostiteljski objekat ili domaćinstvo gde na vidnom mestu, uglavnom pored ikone kućnog sveca, ne stoje fotografije Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Ponegde i Slobodana Miloševića. Samo nekoliko kilometara dalje, u Federaciji, uramljeni se smeše Alija Izetbegović i Naser Orić. Ovde možete popiti kahvu sa rahatlokumom, nešto dalje ta ista stvar se naziva isključivo crna ili domaća kafa. Možete naručiti tursku kafu, ali vam jednostavno neće doneti ništa. Ljudi ne zaboravljaju.

Rat koji ne povedeš, ne možeš ni izgubiti. Problem s kojim se mi suočavamo je u tome da rata zvanično nije bilo, ali mi smo pobedili, u svemu tome izgubili mnoge teritorije i, još tragičnije, mnogi životi su izgubljeni. Izložbe Rona Haviva nisu ni prvi ni poslednji primer za to da se od takvih manifestacija pravi arena za verbalni linč organizatora i učesnika. Setimo se nedavne promocije filma Rat koji se mogao izbeći u Domu omladine. Rasprava je kasnije potpuno zapostavila film i svela se na vređanje splitskog novinara Pere Jurišina i već poslovičnog negativca Sonje Liht. Možda većina prisutnih nije znala ama baš ništa o radu toga žurnaliste (a i da kojim slučajem jeste, teško da bi se nešto promenilo). To zapenjeni auditorij nije sprečilo da na njega izbaci sav svoj jed i bes zbog onoga što (mu)se dešavalo. Nije slučajno to što je Haviv najgore prošao u Čačku i Užicu. Pa ti i takvi gradovi su prošloj vlasti bili neiscrpan izvor prisilno mobilisane vojske. Dobro, zločini su činjeni na svakoj strani. Moraju biti istraženi, a kažnjeni oni koji su ih počinili. Ali sve dok vlade, bilo srpska, bošnjačka ili hrvatska imaju krajnje nedefinisan stav o tome, mahom zbog političkih interesa, sve dok udruženja poput Helsinškog odbora ili Fonda za humanitarno pravo budu krojili istrage i svoje stavove poturali svetu kao jedine validne – od realnog pomirenja neće biti ništa.