POŠTA

Aleksandar Lojpur

„Koštuničina komisija“

U ovoj polemici u nekoliko navrata spomenuta je Komisija za istinu i pomirenje, čiji sam član od osnivanja Odlukom predsednika Savezne Republike Jugoslavije u martu prošle godine i koordinator od zvaničnog početka njenog rada u februaru ove godine. Komisija je u polemici, uvek kad je bila spomenuta, nazvana "Koštuničina", premda ova Komisija za istinu i pomirenje nije ni Koštuničina ni bilo kojeg drugog političara.

Ono što razlikuje dve strane u ovoj polemici jeste ocena značaja otpora u Srbiji zločinačkom miloševićevsko-šešeljevskom režimu. Jedna strana smatra da je taj otpor bio marginalan, politički beznačajan, da su Srbi, u velikoj većini ("od 95 odsto"), dali legitimitet zločinačkoj politici miloševićevsko-šešljevskog režima. Mislim da je ta ocena netačna. Omalovažavanje jedne velike narodne pobede, što po mom mišljenju jeste bio 5. oktobar, doživljavam kao ličnu uvredu, zato što sam u toj borbi učestvovao i toj velikoj pobedi dao svoj mali doprinos. Peti oktobar bio je kruna tog dugogodišnjeg masovnog otpora znatnog dela srpskih elita i značajnog dela srpskih masa jednom zločinačkom režimu. Možemo se ne slagati u svim tim stvarima, ali predlažem da umesto polemike nabijene emocijama, koje nosi dugogodišnje prijateljstvo medju učesnicima polemike, započnemo razuman dijalog, uz izbegavanje atributa i (dis)kvalifikacija.

Verujem da za taj dijalog nema boljeg mesta od Komisije za istinu i pomirenje. U maju ove godine, nekoliko meseci pre nego što je i započela ova polemika, govoreći u uvodnom izlaganju na Okruglom stolu o programu Komisije, kao koordinator Komisije, igrom slučaja – kao da sam anticipirao ovu polemiku i njene teme – izrekao sam mišljenje o svim pitanjima koja su u polemici pokrenuta. Za ovu pirliku, ilustracije radi, samo ću reći da sam po pitanju kolektivne krivice rekao da srpska kolektivna krivica i odgovornost, naravno ne u krivično-pravnom već u smislu kako je shvata i Srdja Popović – u moralnom i političkom smislu, jesu polazna osnova za rad Komisije, osnovna tema kojom se Komisija bavi. Štaviše, smatram da moramo odmah otvoriti i pitanje gradjanskopravne odgovornosti naše države za naknadu štete žrtvama zločinačkog miloševićevsko-šešeljevskog režima, što je tema koja je do sada potpuno ignorisana. Govorio sam i o svojoj ličnoj krivici i odgovornosti, s kojima se intimno suočavam svaki dan otkako sam pobegao iz Srbije u oktobru 1991. godine, čvrsto rešen da ne budem mobilisan za jedan rat protiv kojeg sam bio svim svojim bićem: "Mislim, dakle, da je naša kolektivna nezainteresovanost za dugogodišnje stradanje Sarajeva ili nedovoljna angažovanost na sprečavanju toga najtamnija mrlja na savesti svakog od nas pojedinačno. Ništa se sa stradanjem Sarajeva ne može meriti, i ništa nam tu ogromnu fleku na savesti ne može oprati, to je ono u šta lično verujem."

U Komisiji za istinu i pomirenje nemaju svi isto mišljenje o svim pitanjima. Medjutim, nisam usamljen u svojim stavovima. Kao što se može videti iz transkripta Okruglog stola objavljenog na veb-sajtu Komisije (www.komisija.org/transkript.html), članovi Komisije prisutni na tom okruglom stolu nisu govorili suprotno onome što sam ja govorio. Član Komisije Svetlana Velmar Janković (koja je – uzgred budi rečeno – podržala kandidaturu Miroljuba Labusa za predsednika Srbije, a što nije smetalo izbornom štabu tog kandidata da besmisleno proziva Koštunicu za navodni nerad Komisije) u pauzi mi je čestitala na dobro održanoj uvodnoj reči. Drugi član Komisije i izvestilac Komisije prof. Mirjana Vasović, koja je govorila posle mene, dala je važan doprinos temi kolektivne krivice i kolektivne odgovornosti. Govorila je o prethodnoj i naknadnoj autorizaciji zločina od strane velikog broja pripadnika intelektualnih elita kao bitnom elementu kolektivne krivice i odgovornosti. Treći član Komisije prof. Svetozar Stojanović ušao je u dijalog s mojom osnovnom tezom, smatrajući da sam ja namerno napravio reductio ad absurdum i usprotivio se pojmu kolektivne odgovornosti. Mišljenje Svete Stojanovića na Zapadu je preovladjujuće, većina je onih koji smatraju kao Sveta Stojanović tj. da se ne može govoriti o kolektivnoj odgovornosti. Medjutim, od svega ovoga što su rekli članovi Komisije, Petar Luković u svom tekstu "Nema rata ispred srpskih vrata" ništa ne uzima u obzir, kao ni moje uvodno i druga izlaganja članova Komisije, i pogrešno citirajući predstavlja kao da se ja, kao i cela Komisija, zalažem za zabašurivanje srpskih zločina, a mene i druge članove Komisije naziva "kripto nacionalistima" ili "salonskim fašistima".

Možda grešim, ali mislim da znam zašto Petar Luković, Sonja Biserko, Srdja Popović i drugi učesnici ove polemike neistinito predstavljaju namere i rad članova Komisije za istinu i pomirenje. Ne mislim da to rade iz zle namere. Osim možda u slučaju Sonje Biserko, mislim da su upali u jednu veliku grešku, koja nije odlika demokrata. Naime, oni preziru osnivača Komisije Vojislava Koštunicu i njegovu politiku. Po tom pristupu, šta god takav političar preduzme ili uradi to mora biti isključivo štetno i s time se ne može ništa ozbiljno uraditi. Problem je što svaka takva isključivost dovodi do štetnog političkog slepila. Naime, čak i kad neko s čijom se politikom nimalo ne slažemo učini nešto što je korisno, štetno je za jedno društvo kao celinu da to što je korisno i dobro ne bude podržano.

U stvari, do sada je iznet samo jedan argument vredan dijaloga u vezi sa Komisijom. To je zaista velika tema za dijalog. Ona glasi: "Da li srpska Komisija sme da se bavi i zločinima drugih". Komisija je bila na stanovištu ne samo da sme već da mora, a razloge sam pokušao da objasnim u onom uvodnom izlaganju. Verujem da je neophodno uspostaviti saradnju sa sličnim telima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i na Kosovu i uraditi sledeće dve stvari: tačnu hronologiju dogadjaja i potpun spisak žrtava (poginulih, ranjenih, zarobljenih i zlostavljanih civila i zarobljenika).

Uveren sam da će Komisija za istinu i pomirenje ispuniti svoj program i da će pomoći da budu ostvareni ciljevi zbog kojih je osnovana: moralna osuda i eliminacija politike koja je dovela do ratnih sukoba, stvaranje svesti o neophodnosti krivičnog gonjenja onih koji su sprovodjenjem te politike počinili krivična dela i pomirenje – uklanjanje mogućnosti da kao posle Drugog svetskog rata propovednici samoviktimizacije u nerasvetljenim zločinima, neizvršenom suočavanju sa zločinima, odsustvu osude zločina dobiju plodan teren za poziv na osvetu.

Naravno, moguće je da Komisija nije ispravno sačinila svoj plan rada. O tome je uvek moguće povesti razuman dijalog. Ovo što smo do sada čuli, sa izuzetkom priloga Vere Ranković u julskom broju "Republike", bila je neargumentovana galama. Komisija je u više navrata pokušavala da takav dijalog pokrene, ali su se svi takvi pokušaji odbijali o zid političke isključivosti. Zato, dok kao rezultat tog dijaloga ne bude promenjen plan Komisije, Komisija će nastaviti s radom po programu koji je sada na snazi. Verujem da će Komisija uspeti, uprkos svim neopravdanim pokušajima njene diskreditacije.

Iz istog broja

Nenad Daković

Žalac u meso

Nenad Daković

Dušan Popović

Spasavanje duše

Dušan Popović, advokat, Beograd

Latinka Perović

Sazrela potreba društva

Latinka Perović

Bogdan Ivanišević

NATO, ipak, dan posle

Bogdan Ivanišević

Miodrag Marković

Hitler je bio diletant

Miodrag Marković, Beograd

Jasna Bogojević

„Patriote“ i „Rodoljubi“

Jasna Bogojević, Beograd

Srđa Popović

Dve zanimljive teme

Srđa Popović

Dejan Vukelić

Proces

Dejan Vukelić, Novi Beograd

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu