Poverenje, šta je to?

Poverenje u lekara je jako važno. Pogotovo kad lekara plaća onaj koji to i očekuje za svoje pare. U Ujedinjenom Kraljevstvu je 2007. godine GMC (General Medical Council), vladino telo koje odobrava registraciju i licence za lekare, sprovelo anketu o poverenju pacijenata u svoje lekare. Da bi konkretno znali kako da rezultate ankete primene na profesiju u cilju poboljšanja zadovoljstva kvalitetom usluge, pitali su slučajan uzorak običnog sveta šta je to što im uliva poverenje u lekara. Rezultati su bili fascinantni. Jedan od faktora poverenja koji se veoma visoko kotirao je nošenje kravate. Drugim rečima – pacijenti više veruju onim lekarima koji nose kravatu!

Nameću se zanimljivi zaključci. Englesko društvo je vrlo tradicionalno. Dobar deo stvari koje se u drugim zemljama formalno izglasavaju ovde postoje u vidu običaja koji vladaju stotinama godina i nikad se ne krše zato što postoji masa mera prevencije da pojedinac koji nije odgovarajućeg kredibiliteta nikada ne dođe u situaciju da ove običaje zloupotrebi.

Po tradiciji, lekar je muškarac. Sa kravatom. Naravno da se mnogo vodi računa na papiru i u govoru o jednakosti polova, ali postoji nešto što je u svesti ljudi ukorenjenije od onog što zakon propoveda. Šta raditi kad zakon i običaji dođu u koliziju? Naravno da GMC ne može formalno da zahteva da lekari nose kravate, ali to je ono što se očekuje u osnovnoj i srednjoj školi, na intervjuu za posao, u ordinaciji, među kolegama na javnim skupovima… I utiče na neke parametre koji se mere kao pokazatelji kvaliteta. Kao što je zadovoljstvo pacijenata, na primer. Međutim, ako se vratimo kravati, u pokazatelje kvaliteta usluge takođe spadaju i bolničke infekcije. Pošto lekari u UK tradicionalno ne nose mantile, već odela, ispostavilo se da kravate koje landaraju a ne peru se, predstavljaju pravi izvor zaraze. Posle trljanja glave ljudi koji su za to debelo plaćeni došli su do kolosalnog rešenja – kravate moraju da se nose utaknute u košulju! Tako se došlo do nove slike tipičnog britanskog bolničkog lekara koji nosi: šešeljevku (košulju kratkih rukava sa kravatom), kravatu utaknutu u košulju, sat na kaišu a ne na ruci, pantalone i cipele u kojima može da izdrži 12 sati na nogama.

Nameće se poređenje sa Srbijicom. Evo npr. sa ministrom zdravlja. Lekciju iz odevanja za javno prikazivanje je savladao, ali lekciju iz poverenja? Kako je moguće da pohapse onolike direktore zdravstvenih ustanova koji su, na kraju krajeva, pod njegovom jurisdikcijom, a da se ne potegne pitanje njegove odgovornosti? Iako su zdravstvene ustanove nadležnost Grada, to je slučaj samo od 2007. Dakle, malverzacije od pre 2007. u koje su bili umešani direktori bile su mnogo neposrednije u nadležnosti ministra. Kad je Dragana Jovanović preuzela nadležnost za njihov rad, ona je odmah skrenula pažnju na nepravilnosti. I šta je ministar tada uradio? Ništa!