Zanimljivo je bilo pratiti šta su sve ljudi spremni da napišu i objave samo da bi dokazali "onom drugom" da su u pravu. Za mene su ova dva teksta koja obrađuju istu temu sa različitih stanovišta potpuni promašaj. Kritika i (samo)odbrana nagrade bave se mnogo više pitanjima autorstva, piraterije, etikom, nacionalnom istorijom i politikom nego – estetikom. Kao da svi autori ne umeju da razvrstaju bitne od nebitnih činjenica. I napad i odbrana se zasnivaju na činjenici da nagrađeni rad liči na rad Tojoa Itoa u Jokohami i iz te jedne karakteristike – da liči – izvlače sve svoje dalje zaključke. Zanemaruju se razlike u kontekstu i sama estetika. Moj smisao estetike kaže da je nagrađeni rad jednostavno ružan i neprilagođen Slaviji i oblikuje prostor na vrlo ružan način. Centralno postavljeni objekat na trgu Slavija, koji visinom nadmašuje ne samo čoveka, već i okolne zgrade (beše samo pojedine?) predstavlja prepreku posmatraču koji sa bilo koje tačke Trga pokušava da sagleda celinu prostora. Čovek koji kruži Slavijom može samo da ima utisak da se kreće kroz unutrašnjost velike krofne koja je u centar Beograda došla pravo iz najslađeg sna Homera Simpsona. Možda je baš u tome poenta Spomenika modernoj Srbiji…