Identičan običaj razmene (karata, poput onih u gradskom prevozu, prim. ur.) postoji na parkinzima u Velikoj Britaniji, samo se razmenjuju kratice na kojima dozvoljeno vreme parkiranja nije još isteklo. Sve to državi gde se za ulazak u autobus još uvek uredno čeka u redu po jedan – ma koliko red bio dugačak a pljusak jak. I u državi gde vozači koji na raskrsnici imaju prvenstvo prolaza povremeno stanu i propuste i "drugu stranu", a koja to ne zlorabi, već prođe samo jedan.

Poenta? Poenta nije u "sirotinjskoj solidarnosti", a ni u "besplatnom prevozu". Poenta je u ličnoj svesti da će svima – a samim tim i meni lično – biti bolje ako stvari teku glatko, uredno i nekonfliktno.

Za lepo ponašanje u autobusu i saobraćaju nije potrebna viša cena karte, već bolje kućno (i svako drugo) vaspitanje. Vredi probati. Košta malo – daje mnogo.