Slično kao i u slučaju čitave bivše sovjetske Istočne Evrope, zagovornici jevropejske Srbije ulazak iste u Jevropu uzimaju kao imperativ kome nema alternative a svi jevroskeptičari se ad hoc proglašavaju kao ruski petokolonaši koji hoće da Srbiju vrate u mračni srednji vek. Jevrointegracionistička logika je jednostavna: "kud svi tu i mali Mujo!" Ipak, nisu svi Jevropljani u briselskom visokom društvu. Štaviše, tamo nisu oni koji su upravo najbogatiji i najprosperitetniji kao Norveška, Švajcarska, Monte Karlo i Island. Evropska unija tako ostaje klub drugorazrednih Jevropljana. Jevrointegracionalisti nas plaše "ostrvskom Srbijom", izolovanom i ostavljenom samoj sebi. Moglo bi se reći da je upravo u Srbiji kao ostrvu van EU-a prava šansa za pravljenje pravih poslova i dobre zarade. Naime, uzmimo primere Lihtenštajna, Andore ili San Marina. Sve ove državice su okružene EU-om, nisu bogate prirodnim potencijalima kao Norveška (nafta) ili Island (riba), ali sve tri žive upravo od toga što nisu u EU a jesu okružene briselskim klubom. Jednostavno, sve tri su svoja ostrva pretvorile u duty free shopove od kojih odlično žive. Sve što je u EU zabranjeno tamo je dozvoljeno. I nikome od njih ne pada na pamet da taj svoj ostrvski raj utopi u jevropsko more jer su shvatili da se tržišna ekonomija zasniva na principu ponude i potražnje. Dakle ponudi Muji i ostalima ono što im se uskraćuje a oni će sigurno doći na tvoje ostrvo da potroše svoj novac zarađen u Jevropi. I Jevropa sita i ostrva na broju.