Uprkos mamutskom medijskom prostoru koji mu je dat, Žarko Korać se ne obračunava sa uzrokom nego sa posledicom, pa mu stoga diskurs mestimično poprima salonsko-frivolni prizvuk. Što je još važnije, međutim, usled toga izvlači katastrofalno pogrešan zaključak da su "beli listići" znali šta neće (neuroza, infantilna faza – namćorluk), ali da nisu znali šta hoće. Dakle, krivica se prebacuje na birače, što je neopisivo nadmeno, ali i, izvinjavam se na prejakoj reči, politički stupidno. Korać ni gotovo godinu dana posle izbora, što je, priznaćete, sasvim dovoljno vremena za introspekciju, ne uspeva ili ne želi da uvidi da je ta grupa građana i te kako dobro znala šta hoće: vladavinu prava, dakle, institucija, za kojima Korać, kritikujući Vučića, s pravom vapi, a ne zaokruživanje Tadićeve partijske države i autoritarizma. Dakle, baš u ime onoga šta hoće pomenuta skupina je na izborima rekla šta neće. U tom pogledu Korać bi se, konačno, mogao približiti poimanju znanja da su upravo vladajući DS, ali i deo simulirajuće opozicije predvođen LDP-om, zaslužni za dolazak ove ekipe na vlast. To se, uostalom, nije dogodilo samo u tranzicionoj državi Srbiji nego i drugde. Uzgred, institut izbornog kažnjavanja neodgovorne vlasti prilično je zdrav demokratski mehanizam i po samu tu vlast. Još nešto ili možda ono najvažnije: kao odgovorna opozicija, Korać bi morao prepoznati da je u ovom trenutku rešavanje stogodišnjeg problema Kosova zaista "biti ili ne biti" samog biološkog opstanka građana Srbije, a kamoli demokratskog ustrojavanja zemlje, pa bi se, umesto artiljerijske paljbe po kultu ličnosti – što jeste legitimna tema trenutka, ali je bila i u protekle četiri godine, pa nismo čuli ni pucanj – mogla dati nešto markantnija podrška aktuelnoj vladi da kosovske negve konačno skine s nogu ove zemlje. Nije, nažalost, ni iz DS-a ni sa političkog krila kojem Korać pripada, primećena ta nasušna podrška. Šteta.