Organizovana i sistematska kampanja nedeljnika "Vreme", tj. ljudi koji kao da su svađalački raspoloženi ili su možda nekakva nova ideološka žandarmerija, komiteti ili ono što je već viđeno, na jedan udžbenik, banalizovala je neophodnu ozbiljnu, naučnu i široku diskusiju o brojnim pitanjima iz novije srpske prošlosti, nastavnim planovima i programima, svodeći je na jednu ili dve nastavne jedinice, odnosno partizansko-četničke sukobe i pozicije, i političku (dis)kvalifikaciju autora tog udžbenika, otkrivajući tobožnju nameru, ili zaveru, autora da partizansku zamene četničkom paradigmom. Manje je važno što je ovakav pristup nenaučan, ali je važno da je nekorektan, tendenciozan i sveden na obično opanjkavanje autora. Iako sam za deo koji sam u udžbeniku pisao dobio prelaznu ocenu (ili se varam) od predvodnika kampanje M. Vasića, a i "eksperti" me nešto mnogo ne diraju zasad, ne mogu a da ne primetim sledeće.

Za razgovor o manama i nedostacima ovog udžbenika sa naučne, metodološke ili didaktičke strane potreban je minimum ozbiljnosti, poznavanja materije o kojoj se govori i usredsredjivanje samo na predmet spora a ne kao sada da se tu trpa sve i svašta i povezuju stvari i ljudi koji se ne mogu povezati – predsednik Koštunica i Ljotić, odnosno namera da se njegovim imenom nazove jedan trg u Smederevu, onda SANU, onda Srpska pravoslavna crkva, pa pismo devet intelektualaca i tako redom sve do udžbenika, odnosno njegovih autora. Kada sve to uvežete, na način kako to radi "Vreme", ispada da je u Srbiji fašizam u organizovanom nastupu, a mi, autori propagatori tih ideja, nacionalisti i šta još ne. Iako ne mislim da je to tačno niti da se radi o organizovanoj akciji (Srbi, to se pokazalo, nisu disciplinovan niti narod sposoban da radi po nekakvom planu), stvar možete okrenuti pa preko akcija tih ljudi, a posebno nedeljnika "Vreme" jednostavno dokazivati da je u Srbiji na sceni i u organizovanom nastupu komunizam u svom izvornom obliku, naravno sa srpskim varijacijama. Ako vam kažu da su udžbenici pod Miloševićem bili bolji, ako se ističe anti-antifašizam (nije baš jasno) pobednika partizana, ako se negira i njihova kolaboracija sa Nemcima, a traži da se ističe četnička kolaboracija, ako se napadaju ljudi i ocrnjuju najgorim političkim etiketama, onda ljudi oko "Vremena", ma ko bili ("slučajni ministri" i predstavnici minornih stranaka bez ozbiljnog uporišta u narodu ili tzv. eksperti inkorporirani u aktuelni režim), nameću bučnim i neobuzdanim napadima ne svoju ideologiju jer je nemaju, nego svoja razmišljanja na mah (a o svemu misle i uvek su u pravu), i besomučnim napadima opravdavaju i svoje postojanje i svoje ničim zaslužene pozicije i privilegije.

Udžbenik koji se ne sviđa novinarima "Vremena" i pojedinim "ekspertima" pripada prvoj generaciji udžbenika napravljenih posle 5 oktobra 2000. godine, za koji smo verovali da je simbolično označio i pad komunizma u Srbiji. Prelomna situacija nastala posle 5. oktobra u društvu neminovno se odrazila i ogleda se i u udžbenicima, a posebno u onom koji tretira noviju istoriju. Ovo je prvi korak ka modernizaciji i poboljšanju nastavnog materijala i udžbenika, prvi nesiguran korak ka uklapanju u medjunarodne standarde i namere pravljenja medjunarodnih udžbenika, vreme za koje verujem da će vrlo brzo doći. Koliko li će tek tada Srbi biti iznenađeni sadržajem tih udžbenika, i sopstvenom istorijom?.

Mislim da je ovaj udžbenik ma kako posmatran deo prelomnog trenutka u udžbeničkoj literaturi i da je generacija novih udžbenika, nekako se to namestilo, prva najavila reformu u obrazovanju koja se spotiče na svakom koraku. Mislim da je to, između ostalog, i zbog velike količine "eksperata" u Ministarstvu prosvete, uopšte u Vladi i na srpskoj političkoj sceni. Po mom mišljenju, udžbenicima bi reforma trebalo da se završi, a ne da započne. Ministarstvo sa svim svojim "ekspertima", profesionalcima i časnim ljudima može biti ponosno na seriju udžbenika, pa i da nisu najbolji, oni su zasad jedini (potrebni su alternativni) i ocenjeni su od stručnog stranog faktora kao veliki pomak, čak najveći od svih država, sem Slovenije, nastalih na razvalinama Jugoslavije. Naravno, oni su podložni kritici, potrebna je diskusija, u svima ima brojnih nedostataka, kao i u udžbeniku za maturante, ali sa pristupom kakav neguje "Vreme" ispada da su najbolji bili udžbenici pod Miloševićem, kako je ustvrdila jedna "ekspertka" sa Filozofskog fakulteta. Ja ne mislim tako i zato sam se poduhvatio ovog posla. Za one koji ne misle kao ja udžbenici nastali pod Miloševićem nisu zabranjeni i još se koriste u školama.

Od partizansko-četničkog odnosa, od odnosa pobednika i poraženog (istorija ih je porazila i jedne i druge, a posebno velike posledice po srpski narod izazvali su pobednici) važnije je pitanje uspostavljanja novog sistema udžbenika, alternativnih, sa revidiranim sadržajem, nego destruktivno i sa političkih ili ideoloških pozicija pronalaženje novih neprijatelja, četnika i nove desnice, nacionalista. Naravno, ponavljam, to ne znači da nije potrebna široka diskusija u društvu i oko spornih pitanja istoriografije, ali udžbenici ne mogu da budu na vrhu i da nose i inspirišu takvu diskusiju. Ono što treba da udje u udžbenike trebalo bi da bude tesno povezano sa diskusijom u nauci, ali i u društvu o brojnim spornim i kontroverznim pitanjima iz sopstvene prošlosti. Razume se od stručnjaka i na stručan način, a ne od laika i na laički način, kakva je uobičajena praksa u Srba. Rezultati ozbiljne naučne diskusije trebalo bi da nađu mesto i u udžbenicima jer ponekad golo suprotstavljanje činjenicama može samo da produbljuje sporove.

Potpuno sam svestan da udžbenik ima određene nedostatke i da ga je lakše kritikovati nego hvaliti. Kao prvi novi udžbenik posle tragičnih događaja na tlu Jugoslavije i promena posle 5. oktobra u Srbiji, on odslikava raspad jedne države. Verovatno se i u njemu mogu naći sve teškoće i problemi tranzicionog vremena. U tom smislu on je tranzicioni udžbenik i solidna osnova za pravljenje boljeg udžbenika od boljih autora. Jedva čekam "ekspertski" udžbenik da jednom za svagda razjasni sva sporna pitanja u srpskoj istoriografiji, a maturantima kroz udžbenik ponudi idiličnu istoriju srpskog naroda u XX veku, bez ratova, bez žrtava, bez zločina, bez tragičnih podela, a preko lekcija o ženama, deci (koje su svakako neophodne), nevladinim organizacijama objasni gde smo, kako smo i zašto stigli dovde dokle smo stigli, ako smo uopšte negde stigli.